Page 193 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 193
управо хоће од мужа, и каквог би желела да га види. Она није схватала да је та особита
говорљивост Алексија Александровича, која ју је тако дражила, била само израз његове
унутарње узнемирености. Као што дете, кад се удари, скаче и доводи у покрет своје мишиће
не би ли заглушило бол, тако је и Алексију Александровичу било преко потребно умно
кретање, не би ли заглушио мисли о жени, које су, у њеном присуству и у присуству Вронског,
и при сталном понављању његовог имена, тражиле да се на њих обрати пажња. »као што је
код детета природно скакање, тако је и код њега било природно да лепо и паметно говори. Он
је говорио:
- Опасност у војним коњичким тркама неопходна је потреба трке. Што Енглеска може у
својој војној историји да истиче сјајна кавалеријска дела, има за то да захвали чињеници
што је историјски развијала ту своју снагу и у животињама и у људима. Спорт, по моме
мишљењу, има велики значај; а ми, као и увек, видимо само оно што је површно.
- Не површно - рече кнегиња Тверска. - Један официр, кажу, сломио је два ребра.
Алексије Александрович се осмехну осмејком који је само зубе откривао, а ништа није
казивао.
- Узмимо кнегињо, да то није површно - рече он - него унутарње. Али није ствар у томе -
и он се опет окрете генералу, с којим је говорио озбиљно - не заборавите да се ту такмиче
војници, који су изабрали то поље рада; и признајте да сваки позив има и наличје своје
медаље. То спада заправо у њихову дужност. Наказни спорт песничања, или шпанских
тореадора, знак је дивљаштва. Али специјализован спорт знак је развића.
- Не, ја други пут нећу доћи; ово ме сувише узбуђује - рече кнегиња Бетси. - Је ли, Ана?
- Узбуђује, али не можеш да се одвојиш - рече друга дама. - Да сам била Римљанка, ја не
бих пропустила ниједан циркус.
Ана није ништа говорила, гледала је све у исто место не спуштајући догледа.
У то време је кроз павиљон пролазио висок генерал. Прекинувши разговор, Алексије
Александрович устаде нагло, али достојанствено, и ниско се поклони пролазнику.
- Зар ви не трчите? - нашали се генерал.
- Моја је трка тежа - одговори Алексије Александрович са пуно поштовања.
Мада одговор није значио ништа, генерал се држао као да је чуо паметну реч од паметна
човека, и потпуно разумео de la sauce. [72]
- Постоје две стране - настави поново Алексије Александрович - учесници и гледаоци:
љубав према овим призорима најсигурнији је знак ниског развића гледалаца, слажем се,
али...
- Кнегињо, да се кладимо! - зачу се оздо глас Степана Аркадијевича, који се обраћао
Бетси. - За кога сте ви?
- Ана и ја смо за кнеза Кузовљева - одговори Бетси.
- Ја за Вронског. У пар рукавица.
- Добро!
- А како је лепо, је л’ те?
Алексије Александрович поћута док су говорили око њега, али одмах затим опет поче:
