Page 211 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXXIV

При крају бањског лечења вратио се породици кнез Шчербацки, који је после Карлсбада
ишао у Баден и Кисинген са својим познаницима Русима, да би се напојио руским духом,
како је говорио.

Погледи кнеза и кнегиње на живот у иностранству били су различити. Кнегиња је
налазила да је све дивно; без обзира на свој утврђен положај у руском друштву, старала се да
у иностранству личи на европску даму, што стварно није била, - зато што је била руска
госпођа - и стога се претварала, а то јој је опет донекле било незгодно. Кнез пак, напротив,
налазио је да је у иностранству све рђаво, био му је тежак европски живот, држао се својих
руских навика, и нарочито се трудио да се у иностранству покаже мање Европљанин но што

је у ствари био.
Кнез се вратио мршавији него што је отишао, са смежураним и овислим образима, али у

најлепшем душевном расположењу. Његово весело расположење још се појачало кад је видео
да се Кити потпуно опоравила. Извештај о пријатељству Кити са госпођом Штал и
Варењком, и кнегињина опажања, која му она саопшти, о некаквој промени што се код Кити
извршила, узбунише кнеза и изазваше у њему обично осећање љубоморе према свему што је
његову кћер удаљавало од њега, а и страх да се његова кћи не отргне испод његова утицаја и
зађе у неке њему неприступачне пределе. Али те непријатне вести утонуше у мору
добродушности и веселости које су му увек биле својствене, и које су се особито појачале у

Карлсбаду.
Сутрадан по свом доласку, кнез, у дугачком капуту, са својим руским борама и опуштеним

образима подупртим крутом огрлицом, у најбољем расположењу пође са ћерком на воду.
Јутро је било дивно: чисте, веселе куће са вртовима; румене по лицу и по рукама, и
наливене пивом немачке служавке које су весело пословале; и јарко сунце - веселили су

срце; али што су се више приближавали бањском извору, све су чешће сретали болеснике;
њихов изглед чинио се још тужнији усред уобичајених услова добро уређеног немачког
живота. Кити већ више није поражавала та супротност. Јарко сунце, весели сјај зеленила,
звуци музике, били су за њу природан оквир свих тих познатих лица и промена набоље или
нагоре, које је она пратила; али за кнеза, светлост и блесак јунскога јутра и звуци оркестра,
који је свирао модеран весео валцер, а особито изглед здравих служавака - чинило се као

нешто непријатно и наказно у вези с тим живим мртвацима који су се сакупили са свију
крајева Европе.
Заборавив осећање поноса, и као неки повратак младости кад је љубимица кћи ишла с
њим под руку, кнезу дође некако незгодно и зазорно од свог енергичног хода, од својих

крупних и дебелих удова. Осећао се као човек који би у друштву био необучен.