Page 230 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Не, не бих рекао: то је тако пријатан, али и тежак рад у исто време, да се нема кад
мислити.

- А како ћеш с њима ручати? Незгодно је да ти се тамо шаље француско вино и печена
ћурка.

- Ја ћу, док се они одмарају, доћи кући на ручак.
Сутрадан Константин Љевин устаде раније него обично, али га домаћи послови

задржаше, и кад стиже на ливаду, косачи су већ били истерали по један откос.
Још са брега видео се у низини осенчени и већ покошени део ливаде, са сивкастим
откосима и црним гомилицама кафтана које су косачи поскидали на месту где су прво
косили.

Уколико се више примицао, утолико се јасније пред њим оцртавао отегнути низ сељака,
неких у кафтанима, а неких у кошуљама, који су ишли један за другим, али различно махали

косама. Љевин их наброја четрдесет и двојицу.
Лагано су се кретали по неравној низини ливаде, где је била стара брана. Љевин познаде
неке своје сељаке. Ту је био старац Јермило, у врло дугачкој белој кошуљи, који је махао

косом погнут; ту је био млади Васка, бивши кочијаш Љевинов, који се залетао у сваки нов
ред. Ту је био и Тит, учитељ Љевинов у кошењу, мали мршав сељак. Он је, не сагибајући се,
напредовао, и чисто играјући се косом одсецао свој широки откос.

Љевин сиђе с коња, привеза га поред, пута, и срете се с Титом који извади из жбуна другу
косу и пружи је Љевину.
- Готова је, господине; просто брије. Коси сама - рече Тит скидајући с осмејком капу и

пружајући косу.
Љевин узе косу и поче је одмеравати. Знојави и весели косачи истераше откосе, и један за

другим изиђоше на пут, смешкајући се, да се поздраве с господином. Сви су га посматрали,
али нико ништа није говорио све док не изиђе на пут високи старац са набораним ћосавим
лицем, у блузи од овчије коже, и док се он не обрати Љевину;
- Пази, господине; кад се ухватиш у коло, мораш играти! - рече он, и Љевин чу уздржан

смех међу косачима.
- Стараћу се да не изостанем - рече Љевин, и стаде иза Тита чекајући време да почне.

- Гледај шта ћеш - понови старац.

Тит одмаче, и Љевин пође за њим. Трава је крај пута била ниска, и Љевин, који одавно
није косио, а и збуњен погледима управљеним у њега, није у први мах добро косио мада је
јако махао. Иза њега се чуше гласови:

- Није коса добро насађена, ручица је висока; пази како мора да се сагиње - рече један.

- Налегни више на петицу - рече други.
- Не мари ништа, иде полако - рече старац. - Пази га, оде... Широк откос узимаш,

уморићеш се... Домаћин, нема се шта рећи, своју кућу кући! Ви’ш, оставља траву међу
редовима! За то би неко од наших добио по леђима.
Наиђоше на мекшу траву, и Љевин, слушајући али не одговарајући, иђаше за Титом
старајући се да коси што може боље. Прошли су око сто корака.