Page 231 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Тит је стално одмицао не заустављајући се и не показујући нимало умора; али Љевин
осећаше страх да неће издржати, тако се уморио.

Осећао је да измахује последњом снагом, и решио да замоли Тита да стане. Али се у том
тренутку Тит сам заустави, саже се, узе траве, обриса косу и поче је оштрити. Љевин се
исправи уздахнувши, обазре се. Позади њега ишао је мужик исто тако сустао; и не дошавши
до Љевина, застаде, и поче оштрити косу. Тит наоштри косу и своју и Љевинову, па кренуше
даље.

По други пут се деси исто. Тит је ишао: измах за измахом, не застајући и без умора.
Љевин је ишао за њим трудећи се да не изостане, али му је било теже и теже; застајао је за
тренутак кад би осетио да више нема снаге, али се у истом тренутку и Тит заустављао и косе

оштрио.
Тако су истерали први откос. Тај дуги откос учинио се Љевину особито тежак; а кад је
откос био истеран, и кад се Тит, забацивши косу на раме, лаганим кораком почео враћати

преко покошеног реда, газећи по траговима својих потпетица, Љевин пође исто тако преко
свога откоса; и премда му се зној сливао низ лице и капао с носа, и сва леђа му била мокра
као да је изишао из воде - осећао се врло добро. Особито га је радовало што је сад знао да ће
издржати.

Задовољство му је било загорчано само тим што откос није био леп. »Мање ћу замахивати
руком, више целим телом«, мислио је, сравњујући Титов као под конац изведени откос са
својим разбацаним и неравним откосом.

Први откос Тит је, као што је Љевин видео, терао особито брзо, вероватно желећи да
опроба господина; а и откос је био дугачак. Следећи откоси били су већ лакши, али Љевин је
ипак морао да напреже сву снагу да не би заостао иза сељака.

Он није ништа мислио, ништа желео, осим једно: да не изостане од сељака, и да уради
посао што може боље. Чуо је само фијук коса; видео пред собом праву прилику Титову која
се удаљавала; издубљен полукруг откоса; траву и цветне крунице које су се лагано и
таласасто повијале око оштрице косе; и, још даље пред собом - свршетак откоса где настаје
одмор.

Одједном, не знајући шта је то ни откуда долази, он усред рада осети пријатну хладноћу
по врелим и ознојеним плећима. Погледа у небо док су оштрили косе. Наишао низак тежак

облак и почела падати крупна киша. Неки косачи одоше по кафтане и обукоше их; други пак,
исто као и Љевин, само радосно подизаху рамена под пријатним расхлађењем.
Истераше још неколико откоса. Било их је дугачких, кратких, са лепом и са рђавом
травом. Љевин је изгубио сваки појам о времену, и никако није знао да ли је рано или

доцкан. У његовом раду настаде промена која му пружаше огромну насладу. Усред његовог
рада било је тренутака кад је заборављао шта ради, кад му је било лако, и баш у тим
тренуцима је његов откос испадао готово исто тако добар и раван као и Титов. А чим би се
сетио шта ради, и чим би се почео старати да рад уради боље, одмах је осећао сву тежину
рада и откос је испадао рђав.

Пошто истера још један откос, хтеде опет да се врати, али Тит застаде, пође старцу и рече
му нешто тихо. Обојица погледаше у сунце. »О чему ли говоре, и зашто не почињу?« помисли
Љевин не досећајући се да косе већ пуна четири сата, и да је време да се доручкује.