Page 247 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

X

- Кити ми пише да ништа не жели толико као самоћу и мир - рече Доли после кратког
ћутања.

- А како је са здрављем, је ли боље? - упита Љевин с узбуђењем.
- Хвала богу, сасвим се опоравила. Ја никад нисам ни веровала да она болује од плућа.

- Ах, веома ми је мило! - рече Љевин, и нешто дирљиво, беспомоћно учини се Доли да
види на његову лицу кад је то рекао и затим ћутке гледао у њу.

- Слушајте, Константине Дмитричу - рече Дарја Александровна смешећи се својим
добрим и донекле подругљивим осмејком - зашто се ви љутите на Кити?

- Ја? Ја се не љутим - рече Љевин.

- Не, ви се љутите. Зашто нисте свратили ни к мени ни к њима, кад сте били у Москви?
- Дарја Александровна - рече он поцрвеневши - чудим се да ви са вашом добротом то не
осећате. Како вам није жао мене, кад знате...

- Шта знам?

- Кад знате да сам је ја просио, и да ме је одбила - рече Љевин, и сву нежност коју је за
тренутак пре тога осећао према Кити, замени у души његовој осећање мржње због увреде.

- Откуд ви мислите да ја то знам?
- Отуда што сви то знају.

- Ето видите, у томе се варате; ја то нисам знала, мада сам се досећала.

- А! Е онда сад знате.

- Знала сам само то да је било нешто што ју је страшно мучило, и да ме је молила да
никад о томе не говорим. А кад мени није казала, онда извесно никоме није говорила. А шта
је то било међу вама? Реците ми.

- Казао сам вам шта је било.
- Када?

- Кад сам последњи пут био у Москви.

- А знате ли шта бих вам ја рекла - рече Дарја Александровна - ја њу страшно, страшно
жалим.

Ви патите само због ваше охолости...
- Можебити - рече Љевин - али...

Она га прекиде.