Page 242 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 242
VIII
Крајем маја, кад је већ све било мање-више удешено, Доли је добила одговор од мужа на
своје жалбе због сеоских незгода. Он јој је писао и молио да му опрости што није о свему
размислио, и обећавао да ће доћи чим му буде могућно. Та се могућност није указивала, и до
почетка јуна Дарја Александровна је живела сама на селу.
Једне недеље, за време петровданског поста, Дарја Александровна је ишла у цркву на
службу, да јој се причесте деца. Дарја Александровна, у својим искреним филозофским
разговорима са сестрама, матером и пријатељима, врло је често изненађивала својим
слободњаштвом у погледу религије. Она је имала своју чудновату религију метемпсихозе, у
коју је чврсто веровала, мало водећи рачуна о догмама цркве. Али у породици - не само
примера ради за децу, него баш искрено - она је испуњавала све црквене прописе; околност
да јој се деца скоро годину дана нису причестила, јако ју је узнемиравала, те је, уз потпуно
одобравање и учешће Матрјоне Филимоновне, решила да се то изврши овога лета.
Дарја Александровна смислила је, неколико дана унапред, како да обуче децу. Сашивене,
преправљене и опране хаљинице; попуштени поруби и набори; пришивена дугмад и
спремљене траке. Само хаљиница Тањина, коју је узела да ради Енглескиња, много је
наједила Дарју Александровну. Прерађујући хаљиницу Енглескиња је попуштала где не
треба, сувише исекла око рукава, просто покварила хаљину. Тања је била тако сапета у
раменима да је жалосно било и погледати је. Али се Матрјона Филимоновна досети да
уметне клинове и да начини пелериницу. Ствар је тако поправљена, али се са Енглескињом
готово посвађаше. Ипак се до сутрадан ујутру све удесило, и у девет сати - рок докле је
умољен свештеник да почека са службом - обучена деца, која су сијала од радости, стајала су
крај кућног улаза пред колима очекујући матер.
Уместо враног, који се спотицао, у кола упрегоше, посредовањем Матрјоне Филимоновне,
надзорниковог мркова, и Дарја Александровна, која се беше мало задржала око свога
облачења, изиђе најзад, одевена у белу летњу хаљину, и седе у кола.
Дарја Александровна се чешљала и облачила брижљиво и узрујано. Раније, облачила се
она себе ради, да би била лепа и допадљива; доцније пак, што је више старила, све јој је
непријатније било да се облачи: видела је како је поружнела. Али сад се опет облачила са
задовољством и узбуђењем. Облачила се не ради себе, не ради своје лепоте, него зато да, као
мати красне деце, не би покварила општи утисак. И кад се последњи пут погледала у
огледалу, била је задовољна собом. Била је лепа. Не онако лепа како је, раније, хтела да буде
лепа на балу, него лепа за сврху какву је сад имала у виду.
У цркви није било никога другог осим сељака, слугу и њихових жена. Али Дарја
Александровна виде, или јој се учини да је видела, усхићење које је изазвала њена појава с
