Page 249 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Не знам! - рече Љевин скочивши. - Кад бисте ви знали какав ми бол наносите! То је исто
као, рецимо, да је вама умрло дете, а неко вам почне говорити: дете је могло бити такво,
онакво; могло је живети, и ви бисте му се радовали. Али оно је умрло, умрло, умрло...

- Како сте смешии - рече Дарја Александровна, с тужним осмејком гледајући Љевиново
узбуђење. - Јест, ја сад све више и више разумем - настави она замишљеио. - Дакле, ви нам
нећете доћи кад Кити стигне?

- Нећу доћи. Разуме се, нећу избегавати Катарину Александровну, али - где год могу -
постараћу се да је избавим од непријатности мога присуства.

- Веома, веома сте смешни - понови Дарја Александровна, с нежношћу загледајући у
његово лице. - Лепо, нека буде као да ништа нисмо ни говорили. Зашто си дошла, Тања? -
рече Дарја Александровна на француском обраћајући се кћери која уђе.

- Где је моја лопатица, мама?

- Ја говорим француски, говори и ти тако.
Девојчица хтеде да каже, али је заборавила како се на француском каже лопатица; мати
јој каза, и затим јој француски рече где ће наћи лопатицу. То се Љевину учини непријатно.

И све у кући Дарје Александровне, и у њеној деци, учини се сада Љевину не више онако
љупко као пре.

»И зашто говори с децом француски? - помисли он. - Како је то лажно и неприродно! И
деца то осећају. Научити их француски, а одучити их од искрености«, мислио је у себи, не
знајући да је Дарја Александровна о свему томе већ двадесет пута премишљала, па ипак, ма

и науштрб искрености, нашла за потребно да на тај начин учи своју децу.
- А где ћете? Поседите још.

Љевин остаде да попије чај, али сва његова веселост беше ишчезла, и беше му незгодно.

После чаја Љевин изиђе у предсобље да нареди да му спреме кола, а кад се врати, затече
Дарју Александровну узбуђену, узнемирена лица и са сузама у очима. Док је Љевин био
напољу, десио се догађај који је одједном порушио сву њену данашњу срећу и понос: Гриша и
Тања су се потукли због лопте. Кад чу вику у дечјој соби, Дарја Александровна истрча и
затече страшан призор. Тања је држала Гришу за косе, а он, са унакаженим од злоће лицем,

ударао је њу песницама где је стигао. Као да се нешто срушило у срцу Дарје Александровне,
кад је спазила тај призор. Као да се мрак спустио на њен живот; она увиде да су њена деца,
којима се она тако поноси, не само обична, него чак рђава, неваспитана деца, са грубим,
зверским наклоностима, зла деца.

Ни о чем другом није могла говорити ни мислити, и није могла да не исприча Љевину
своју несрећу.

Љевин је видео да је она несрећна, и старао се да је утеши; говорио је да то није ништа
страшно, да се сва деца туку; али, говорећи то, Љевин је у својој души мислио: »Не, ја се нећу
замлаћивати и говорити француски са својом децом, али ће моја деца бити друкчија; треба
само не кварити и не изопачивати децу, па ће она бити дивна. Јест, моја ће деца бити
друкчија.«

Он се опрости и оде; она га није више задржавала.