Page 245 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

IX

Окружена окупаном децом са мокрим главицама, Дарја Александровна, са марамом на
глави, примицала се већ дому, кад кочијаш рече: »Некакав господин иде, чини ми се да је из
Покровског.«

Дарја Александровна погледа и обрадова се кад спази у сивом шеширу и сивом капуту
познату прилику Љевинову, који им је ишао у сусрет. Она се увек радовала његову доласку,
али сад јој је било особито мило што је он види у свој њеној слави.

Нико није могао боље од Љевина разумети њену гордост.

Кад је угледа, Љевин се осети као да стоји пред једном од оних слика које је у свом
будућем породичном животу замишљао.
- Ви, као квочка, Дарја Александровна.

- А, како ми је мило! - рече она пружајући му руку.

- Мило вам је, а нисте хтели да се јавите. Код мене гостује брат. А од Стиве сам добио
извешће да сте ви ту.

- Од Стиве? - упита зачуђено Дарја Александровна.
- Да, писао ми је да сте допутовали, и мисли да ћете ми допустити да вам у понечем

помогнем - рече Љевин, и кад то рече одједном се збуни, прекиде говор, и ћутећи пође поред
кола кидајући липове младаре и грицкајући их. Збунио се због претпоставке да ће Дарји
Александровној бити непријатна помоћ страног човека у послу који је требало да уради њен
муж. Дарји Александровној се збиља није свидео тај поступак Степана Аркадијевича -
наметати туђем човеку своје породичне послове. И она одмах осети да и Љевин то разуме. За
ту утанчаност разумевања, за ту деликатност, Дарја Александровна је и волела Љевина.

- Ја сам, разуме се, схватио - рече Љевин - да то значи толико да хоћете да ме видите, и
врло ми је мило. Разуме се, ја замишљам да је вама, варошкој домаћици, овде необично, а ако
би вам што било потребно, стојим вам сав на услузи.

- Ох, не! - рече Доли. - У прво време било је незгодно, а сад је све лепо уређено
захваљујући мојој старој дадиљи - рече она показујући на Матрјону Филимоновну која је
разумела да се говори о њој те се весело и пријатељски осмејкивала на Љевина. Она га је

познавала, и знала да је то добар младожења за госпођицу, и желела да се та ствар удеси.
- Изволите сести, ми ћемо се овамо сабити - рече му она.

- Не, ја ћу пешице. Децо, ко ће са мном, да се утркујемо с коњима?

Деца су врло мало познавала Љевина, нису се сећала кад су га видела, али нису према
њему осећала ону стидљивост и одвратност коју деца тако често осећају према одраслима