Page 253 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

звезде виде да је прошла ноћ.

»Шта да радим? Како то да урадим?« рече он у себи старајући се да представи самом себи
све о чему је премишљао и што је осећао ове кратке ноћи. Све што је мислио и осећао,
делило се на три оделита тока мисли. Један ток - одрицање од старог живота, од некорисних
знања, од никоме потребног његовог образовања, сасвим непотребног образовања.

То одрицање пружало му је насладу, и било је лако и просто. Друге мисли и представе
тицале су се живота којим је желео одсада да живи. Простоту, чистоту, законитост тога
живота он је јасно осећао, и био је уверен да ће у њему наћи задовољство, спокојство и
достојанство чије је одсуство болно осећао. Али трећи низ мисли окретао се ка питтању:
како да се изврши тај прелаз од старог живота ка новом. Ту није могао ништа јасно да

замисли. »Имати жену. Имати посао и потребу за радом. Оставити Покровско? Купити
земљу? Уписати се у сељачке дружине? Оженити се сељанком? Како да то урадим? - опет је
питао себе и није налазио одговора. - Уосталом, целу ноћ нисам спавао, па и не могу дати
себи јасна рачуна - рече у себи. - Доцније ћу објаснити. Једно је тачно: ова је ноћ решила
моју судбину. Све моје пређашње сањарије о породичном животу бесмислене су, нису оно
право - рече у себи. - Све је то много простије и лепше...«

»Како је дивно! - помисли гледајући на чудновату, баш као седефну шкољку од белих
облачића која се заустави над самом његовом главом, на средини неба. - Како је све дивно у
овој дивној ноћи! И кад је успела да се створи ова шкољка? Малочас сам гледао у небо, и на

њему није било ничега осим две беле пруге. Јест, ето тако неприметно су се изменили и моји
погледи на живот!«
Он изиђе из ливаде и пође друмом у село. Ветрић је пиркао, било је суро и мрачно.
Настаде тренутак таме који обично претходи зори, потпуној победи светлости над тамом.

Грчећи се од хладноће, Љевин је ишао брзо гледајући у земљу. »Шта ли је то? Неко иде?«
помисли он чувши прапорце, и подиже главу. На четрдесет корака од њега ишла су му на

сусрет, по старом путу, по којем је и он ишао, кола са сандуцима и четворном запрегом.
Рудни коњи надирали су на руду избегавајући коловоз, али је вешти кочијаш, који је укриво
седео на боку, управљао руду по коловозу тако да су точкови ишли по равној и глаткој земљи.

Пошто је то запазио, не мислећи даље ко се вози, Љевин расејано погледа у кола.
У колима, у углу, дремала је старица; а крај прозора, очевидно тек што се пробудила,

седела је млада девојка и држала обема рукама трачице беле капице. Ведра и замишљена,
испуњена лепим и сложеним унутарњим животом који је Љевину био непознат, она је преко
њега гледала како свиће.
А кад је то привиђење већ ишчезавало, њене поштене очи погледаше у њега. Она га

познаде и радосно изненађење обасја јој лице.
Он, није се могао преварити. На свету су биле само једне такве очи. На свету је било само

једно створење које је могло да усредсреди за њега сву светлост и смисао живота. То је била
она. То је била Кити. Сетио се: она путује у Јергушово са железничке станице. И све што је
Љевина те ноћи узбуђивало, све одлуке које је донео - све одједном ишчезе. Он се с
одвратношћу сети својих маштања о женидби сељанком. Само тамо, у оним колима која су се
брзо удаљавала, и која сад пређоше на другу страну пута - само је тамо била могућност
решења загонетке његовог живота која га је у последње време тако мучила.