Page 254 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Она више није извиривала. Тресак кола изгуби се, чуло се још само звецкање прапораца.
Лавеж паса показа да су кола прошла и село - унаоколо остадоше пуста поља, пред њим село,
и он, сам самохран и туђ свему, усамљен лута по забаченом друму.

Погледа у небо с надом да ће тамо наћи ону шкољку у којој је уживао и која му је
оличавала ток мисли и осећања ове ноћи. На небу није било више ничега што би личило на
шкољку. Тамо, у недостижној висини, извршила се већ тајанствена промена. Није било ни
трага од шкољке; стајао је раван, распрострт по целој половини неба ћилим од све ситнијих
и ситнијих облачака. Небо поплави и засија; и са истом нежношћу, али и са истом

недостижношћу, одговараше на његов упитни поглед.
»Не - рече он у себи - ма како да је леп тај прости трудбенички живот, ја му се не могу

више вратити. Ја волим њу.«