Page 255 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XIII

Осим људи најближих Алексију Александровичу, нико није знао да је тај по изгледу врло
хладан и разборит човек имао једну слабост која је противуречила општем складу његовог
карактера: Алексије Александрович није могао равнодушно да гледа сузе детета или жене.
Сузе су га доводиле у стање збуњености, и тада је губио способност расуђивања. Шеф
његовог кабинета и секретар знали су то, и предупређивали су молитељке да никако не

плачу, ако не желе да покваре своју ствар. »Наљутиће се, па вас неће ни слушати«, говорили
су им. И заиста, душевно растројство које су у таквим случајевима код Алексија
Александровича изазвале сузе, изражавало се у наглом гневу. »Не могу, не могу ништа
учинити. Изволите изићи напоље!« викао је обично у таквим приликама.

Кад му је Ана при повратку с трка саопштила своје односе с Вронским, и одмах после
тога, покривши лице рукама, заплакала, Алексије Александрович без обзира на у њему
изазвану мржњу према њој, осети у исто време навалу оног душевног растројства које су сузе
у њему увек изазивале. Знајући то, и знајући да израз његових осећања у том тренутку не би
одговарао положају, он се старао да се уздржи од сваког испољавања живота, и зато нити

мрдну нити погледа у Ану. Услед тога се и појавио онај необичан израз мртвила на његовом
лицу, који је тако поразио Ану.
Кад стигоше кући, он јој поможе да изађе из кола, и, присиливши се, опрости се с њом уз
уобичајену учтивост, и речима које га ничим нису везивале, рече јој да ће јој сутра саопштити

своју одлуку.
Женине речи, које потврдише његове најгоре сумње, причинише суров бол у срцу

Алексија Александровича. Овај бол беше појачан још и необичним осећањем физичког
сажаљења према њој, које у њему изазваше њене сузе. Али кад остаде сам у колима, Алексије
Александрович, на своју радост и изненађење, осети се потпуно слободан и од тог
сажаљења, и од сумње и тешке љубоморе, које су га у последње време мучиле.

Осећао се као човек који је извадио зуб који га је дуго болео. После страшног бола, и
осећања нечег огромног, већег од саме главе, што се извлачи из вилице, болесник одједном,
још не верујући својој срећи, осети да не постоји више оно што му је тако дуго тровало
живот, што је привезивало за се сву његову пажњу, осети да опет може да живи, да мисли, и
да се интересује не само својим зубом него и нечим другим. То је осетио и Алексије

Александрович. Бол је био необичан и страшан, али сад је прошао. Алексије Александрович
је осетио да може опет да живи, и да не мисли само о жени.
»Без части, без срца, без религије, покварена жена! То сам ја увек знао и увек видео, мада
сам се старао, жалећи је, да себе обмањујем«, рече у себи. И њему се заиста учини да је то

одувек видео: сећао се ситница њиховог прошлог живота, које му се пређе нису чиниле рђаве;