Page 257 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

да би се определио свој однос према грешној жени, и сину? И још остаје: морам одлучити
шта да радим с њом. Али, што је вероватније, и што ће се несумњиво и десити, то је да ћу ја
бити убијен или рањен. Ја, недужан човек, жртва убијен или рањен. То је још глупље. Али
није само то: позив на двобој с моје стране био би нечастан поступак. Зар ја не знам унапред

да моји пријатељи никад неће допустити да дође до двобоја - неће допустити да се живот
једног државника, потребног Русији, изложи опасности? Шта ће бити? Биће то да ја, знајући
унапред да ствар неће доћи до опасности, да сам ја тим позивом хтео да придам себи неки
лажан блесак. То је нечасно, то је лажно, то је обмањивање и других и самога себе. Двобој се
не може, дакле, ни замислити, и нико га од мене и не очекује. Моја је сврха у томе да
обезбедим свој добар глас који ми је потребан за слободно настављање делатности.«
Службена делатност имала је у очима Алексија Александровича и раније велики значај, сада

пак чинила му се особито значајна.
Размисливши, и одбацивши двобој, Алексије Александрович окрете се разводу - другом

излазу који су изабрали неки од оних мужева којих се он сећао. Пребирајући у памети све
познате случајеве развода (њих је било врло много у највишем, добро познатом му друштву),
Алексије Александрович не нађе ниједан где би циљ развода био онакав какав је он имао у
виду. У свима тим случајевима муж је или уступао или продавао неверну жену, и тако би она
страна, која због кривице нема право ступања у брак, дакле жена, ступала у измишљене,
привидно узакоњене односе са новим супругом. У своме случају, Алексије Александрович је
видео да законит развод, тј. такав развод при којем би само жена, која је крива, била
одбачена, такав развод је немогућан. Видео је да му сложени услови живота, у којима се

налази, не дају могућност оних грубих доказа које закон изискује ради изобличења жениног
греха; знао је да извесна утанчаност живота не допушта примену тих доказа, кад би их и
било, и да би примена тих доказа више нашкодила њему него њој, у друштвеном мнењу.

Покушај развода могао би само одвести у скандалозан процес, који би добродошао
противницима да клеветају и понижавају његов висок положај у свету. Главна пак сврха - да
се положај одреди са што мање потреса - не би се постигла ни разводом. Осим тога, при
разводу, па чак и при покушају развода, очевидно је да жена раскида односе с мужем и
сједињава се са својим љубавником. А у души Алексија Александровича, без обзира на
потпуну, и како му се чинило и презриву равнодушност према жени, остало је у односу према

њој једно осећање - жеља да се она не могне без тешкоћа везати с Вронским, да њен грех не
буде за њу користан. Сама помисао на то толико је жестила Алексија Александровича, да је,
тек што је то помислио, процвилио од унутарњег бола, подигао се и променио место у
колима, и дуго после тога намрштено завијао своје зимљиве и кошчате ноге меким пледом.

»Осим формалног развода, могло би се још поступити слично Карибанову, Паскудину, и
оном доброме Драму, то јест, просто се разићи са женом« - настави он размишљање,
умиривши се; али та је мера имала исте незгоде као и развод, а што је главно - и то би, баш
као и формални развод, бацило његову жену у наручје Вронскоме. - »Не, то је немогућно,
немогућно! - гласно проговори он и узе опет превртати плед. Ја не могу бити несрећан, али

не треба ни они да буду срећни.«
Осећање љубоморе, које га је мучило за време неизвесности, прошло је оног тренутка кад

су му женине речи с болом извадиле зуб. Али то осећање замењено је другим - жељом да она
не само не тријумфује, већ и да прими одмазду за свој грех. Он то своје осећање није
признавао, али је у дубини душе желео да она пострада због нарушавања његовог мира и