Page 256 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

сад су те ситнице јасно показивале да је Ана била покварена. »Ја сам се преварио кад сам
спојио свој живот с њом; али у томе нема ништа рђаво, и зато ја не могу бити несрећан.
Нисам ја крив - рече у себи - него она. Она за мене не постоји.«

Све што је могло постићи њу и сина, према коме је тако исто променио своја осећања,
престаде да га занима. Једино што га је сад занимало било је питање: како да на најбољи,
најпристојнији, најзгоднији за себе, и према томе најправичнији начин отресе са себе блато
којим га је она у свом паду попрскала, и да настави ићи својим путем, путем радног, часног и
корисног живота.

»Ја не могу бити несрећан због тога што је једна презрена жена згрешила; ја морам само
наћи најбољи излаз из овог тешког положаја у који ме је она поставила. И ја ћу га наћи -

говорио је он у себи мрштећи се све више. - Нисам ја ни први, ни последњи.« Остављајући по
страни историјске примере, почев од Менелаја, кога нам је свима освежио и обновио у
сећању комад Лепа Јелена [93] , читав низ случајева савремених неверстава жена из вишег

света појави се у уобразиљи Алексија Александровича. »Дарјалов, Полтавски, кнез
Карибанов, гроф Паскудин, Арам... Јест, и Арам... тако частан и вредан човек... Семјонов,

Чагин, Сигоњин - сећао се Алексије Александрович. - Рецимо да некакав глупи ridicule [94] и
падне на те људе, ја никад у томе нисам видео ништа друго осим несреће за коју сам увек
имао саосећање«, рече у себи Алексије Александрович, иако то у истини није било тако, јер
он никад није имао саучешћа за несреће те врсте, него је утолико више ценио себе уколико су
чешћи били примери неверстава жена према мужевима. »То је несрећа која може постићи
свакога. Та је несрећа постигла и мене. Ствар је само у томе како да се на најбољи начин

поднесе овај положај.« И он поче пребирати у глави појединости поступака оних људи који
су се нашли у положају у каквом је сада био он.

»Дарјалов се тукао у двобоју...«
»Двобој је у младости особито привлачио мисли Алексија Александровича, баш зато што
је он био физички плашљив човек, и што је то добро знао. Алексије Александрович није
могао без страха ни помислити на пиштољ управљен на њ, и никад у животу никакво оружје

није употребљавао. Тај га је страх још од младости често приморавао да мисли о двобоју, и
да замишља себе у положају у којем би му живот био у опасности. Кад је постигао успех и
дошао до чврстог положаја у животу, давно је заборавио оно осећање; али навика да о томе
мисли избијаше ипак на површину, и страх због свога кукавичлука показа се сад тако силан
да је Алексије Александрович дуго и свестрано размишљао, и миловао мишљу питање о
двобоју, иако је унапред знао да он ни у ком случају не би ишао на двобој.

»Наше друштво, без сумње, још је тако дивље, (сасвим је друкчије у Енглеској), да ће врло
многи - а у броју тих многих били су и они чије је мишљење Алексије Александрович
особито ценио - многи ће узети двобој са добре стране; али какав би се резултат тиме

постигао? Претпоставимо да ја позовем противника на двобој - настави у себи Алексије
Александрович и представивши себи јасно ноћ коју ће провести после позива, и пиштољ
управљен на њега, он се стресе и разумеде да он то никад неће учинити - претпоставимо да
га ја позовем на двобој. Претпоставимо да би ме вештаци научили како се то ради - настави
он размишљање - поставиће ме на место, ја ћу повући за ороз - говорио је у себи затварајући
очи - и, одједном испадне да сам противника убио - рече у себи Алексије Александрович, и

затресе главом да би растерао те глупе мисли. - Какав смисао има убиство човека ради тога