Page 284 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXII

Било је већ прошло пет часова, и да би стигао на време, а да се не вози на својим колима
и коњима које сви познају, Вронски седе у најмљене Јашвинове каруце и нареди кочијашу да
тера што може брже. Старе каруце са четири седишта беху простране. Вронски седе у угао,
испружи ноге на предње седиште и замисли се.

Нејасно сазнање о чистини на коју су изведене његове ствари; нејасно сећање на
пријатељство и ласкање Серпуховског који га је сматрао за потребног човека; и, што је
главно, очекивање састанка - све се то сјединило у општи утисак радосног осећања живота.
То осећање било је тако силно да се он нехотице осмејкивао. Спусти ноге доле, пребаци
једну преко колена друге, и узевши је у руку опипа чврст лист на нози коју је јуче пригњечио

при паду, и заваливши се назад уздахну неколико пута дубоко.
»Добро је, врло добро!« рече сам себи. Он би и раније често осетио пријатност од свога

тела, али никад није волео себе и своје тело тако као сад. Било му је пријатно да осећа лаки
бол у снажној нози, пријатно му је било да осети како му се покрећу мишићи на грудима при
дисању. Исти ведар и хладан августовски дан, који је тако безнадежно дејствовао на Ану,
чинио се њему узбуђујуће оживљавајућим, и освежавао му од поливања загрејано лице и врат.
Мирис брилијантина с његових бркова чинио му се особито пријатан на свежем ваздуху. Све
што је видео кроз прозор каруца у хладном чистом ваздуху, на бледој светлости сунчевог
заласка, било је исто тако свеже, весело и снажно као и он сам; и кућни кровови који су

блистали у зрацима залазећег сунца, и јасно оцртане ограде и углови грађевина, и прилике
мимопролазећих пешака и екипажа, и непомично зеленило траве и дрвећа, и поља са
правилно просеченим браздама кромпира, и косе сенке које су падале од кућа и дрвећа, од
жбуња и од самих бразда кромпира - све је било лепо као тек довршени и лаком покривени
убави пејзаж.

- Терај, терај! - рече промоливши се кроз прозор; извади из џепа банкноту од три рубље и
тутну је у руке кочијашу који се беше окренуо. Кочијашева рука опипа нешто око фењера, зачу
се фијук бича и каруце брзо појурише по равном друму.

»Ништа, ништа ми друго не треба осим ове среће - мислио је Вронски, гледајући у
коштану шишарку звонцета између прозора, и замишљајући Ану онакву какву ју је видео
последњи пут. - Што даље, све је више волим. Ево парка код државног летњиковца Вреде.

Где је она ту? Где? Како? Зашто ми је овде одредила састанак, и зашто ми је о томе јавила у
писму Бетсином?« помисли он тек сад; али већ није имао кад мислити. Заустави кочијаша
пре него што дођоше до алеје, отвори вратанца, искочи из каруца и пође алејом која је водила
у кућу. У алеји не беше никога; али кад се обазре надесно, угледа Ану. Њено лице беше
покривено велом; он обухвати радосним погледом оно особито, само њој својствено
кретање, нагиб рамена и држање главе, и одједном као да електрична струја пројури кроз