Page 286 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Ах, мени је свеједно! - рече она. Усне јој задрхташе и њему се учини да га она необично
пакосно гледа испод вела. - Како рекох, да, није у томе ствар, ја не могу у то сумњати; него,
ево шта ми он пише. Прочитај. - Она опет застаде.

Опет, као и првог тренутка кад му је саопштила о раскиду с мужем, Вронски, читајући
писмо, нехотице се подаде природној осетљивости коју у њему изазва однос према
увређеном мужу. Сада, када је држао у рукама његово писмо, и нехотице је замишљао позив
на двобој који ће вероватно данас или сутра наћи на свом столу, и сам двобој, за време којег
ће он с овим истим хладним и поноситим изразом који му је сад био на лицу, испалити

револвер у ваздух и стајати на мети увређеном мужу. И ту му сад промаче кроз главу оно што
му је Серпуховски говорио, и што је он сам јутрос мислио: да је боље не везивати себе, али је
знао да њој ту мисао не може саопштити.

Пошто прочита писмо, он подиже очи и погледа је, али у његовом погледу није било
чврстине. Она одмах разумеде да је он сам раније већ мислио о томе. Знала је, дакле: шта
било да јој каже, неће јој казати све што мисли. И појмила је да је и последња њена нада
преварена. То није очекивала.

- Видиш какав је то човек - рече дршћућим гласом - он...

- Опрости ми, али ја се радујем томе - прекиде је Вронски. - Тако ти бога, пусти ме да
довршим - додаде он молећи је погледом да му да времена да објасни своје речи. - Ја се
радујем зато што то не може, никако не може остати тако како он претпоставља.

- Зашто не може? - уздржавајући сузе проговори Ана, не приписујући очевидно никакав
значај ономе што ће он рећи. Осећала је да је њена судбина већ решена.

Вронски је хтео рећи да после неизбежног двобоја, по његовом мишљењу, то не може
тако остати, али је казао нешто друго.
- Не може остати тако. Ја се надам да ћеш га ти сад оставити. Ја се надам - он се збуни и
поцрвене - да ћеш ми допустити да о свему промислим и уредим наш живот. Сутра... - поче

он.
Она му не даде да доврши.

- А син? - викну. - Ти видиш шта он пише: треба сина да оставим, а ја не могу и нећу да га
оставим.

- Али, тако ти бога, процени шта је боље: оставити сина, или остати у овом унижавајућем
положају?

- За кога унижавајући положај?

- За све, а највише за тебе.
- Кажеш, унижавајући... то немој говорити. Те речи за мене немају смисла - рече

дршћућим гласом. Она није хтела да јој он сад говори неистину. Њој је остајала само његова
љубав, и она је хтела да га воли. - Разумеј да се за мене, од онога дана кад сам те заволела,
све променило. За мене постоји само једно једино - твоја љубав. Ако је она моја, онда се ја
осећам тако високо, тако чврсто, да за мене ништа не може бити понижавајуће. Ја се
поносим својим положајем, поносим се, зато... поносим се тиме... поносим се... - Не исказа
чиме се поноси. Сузе стида и очајања загушише је. Она застаде и зајеца.

Вронски осети такође као да му се нешто подиже у грлу, да га голица у носу - први пут у