Page 285 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 285
његово тело. С новом јачином осети самога себе, од гипких покрета ногу до кретања плућа
при дисању, и нешто га заголица на уснама.
Сусревши се с њом она му снажно стеже руку.
- Ти се нећеш љутити што сам те позвала? Било је потребно да те видим. - Озбиљни и
строги склоп усана, који он спази испод вела, одједном промени његово душевно
расположење.
- Ја, да се љутим? Али како си дошла? Куда?
- Свеједно - рече она спустивши своју руку на његову - хајдемо, треба да с тобом
разговарам.
Он је разумео да се нешто догодило и да овај састанак неће бити радостан. У њеном
присуству он није имао своје воље: иако није знао узрок њеног узбуђења, осећао је већ да то
узбуђење нехотице прелази и на њега.
- Шта је, шта? - питао је стежући лактом њену руку и старајући се да јој на лицу прочита
мисли.
Она је ишла ћутке неколико корака, прибирала снагу, и одједном стаде.
- Нисам ти казала јуче - поче она брзо и тешко дишући - да сам Алексију Александровичу,
кад смо се враћали кући, признала све... казала сам му да не могу бити његова жена, да... све
сам му казала.
Он ју је слушао нехотице нагињући се целим стасом, као да је желео тиме да ублажи
тежину њеног положаја. Али чим она то изрече, он се одједном исправи, а лице му доби
поносит и строг израз.
- Да, да, то је боље, хиљаду пута боље! Ја разумем како је то тешко било - рече он. Ана га
није слушала; она је читала његове мисли по изразу лица. Она није могла знати да се израз
његова лица односио на прву мисао која му је дошла у главу - да је двобој сад неизбежан. Њој
никад није падала на памет мисао о двобоју, и стога је она тај тренутни израз строгости
објаснила друкчије.
Кад је добила писмо од мужа, она је у дубини душе знала да ће све остати по старом, да
она неће моћи занемарити свој положај, напустити сина, и сјединити се с љубавником.
Јутро, проведено код кнегиње Тверске, још ју је више утврдило у томе. Али је овај састанак
ипак био за њу необично значајан. Она се надала да ће овај састанак изменити њихов
положај и да ће је спасти. Ако јој он, после овог саопштења, одлучно, страсно и без
двоумљења каже: остави све и бежи са мном, она ће оставити сина и поћи с њим. Али
саопштење није произвело у њему оно што је она очекивала: он као да је нечим био увређен.
- Није ми нимало било тешко. То се десило само по себи - рече она раздражљиво - и ево...
- она извади мужевљево писмо из рукавице.
- Разумем, разумем - прекиде је он узевши писмо, али не читајући га и старајући се да је
умири; - ја сам само једно желео, за једно молио - да се раскине овај положај, да бих
посветио свој живот твојој срећи.
- Зашто ми то говориш? - рече она. - Зар ја могу сумњати у то? Кад бих сумњала...
- Ко то иде? - рече одједном Вронски показујући на две даме које су им ишле у сусрет. -
Можебити да нас познају! - и он се журно упути, одводећи њу собом, ка побочној стази.
