Page 329 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Рекао сам вам да нећу допустити да примате љубавника у мојој кући.

- Потребно је било да га видим, да...
Она застаде не могавши ништа да измисли.

- Нећу да улазим у појединости о томе зашто је жени потребно да се састаје са
љубавником.

- Хтела сам, само сам... - планувши рече она. Његова грубост наљути је и даде јој
смелости. - Зар ви не осећате како је вама лако да ме вређате? - рече она.

- Вређати се може поштен човек и поштена жена, али рећи лопову да је лопов, само је la

constatation d’un fait. [122]
- Ту нову црту ваше суровости досад нисам познавала.

- Ви називате суровошћу: кад муж оставља жени потпуну слободу дајући јој частан
заклон имена, само под условом да сачува пристојност. Зар је то суровост?

- То је горе од суровости, то је подлост, ако хоћете да знате! - узвикну Ана са мржњом,
устаде и хтеде да изиђе.

- Не! - повика он својим пискавим гласом који се подиже сад за још једну ноту више, и
шчепа је за руку својим великим прстима тако снажно да на њој остадоше црвени трагови од
гривне коју је стегао, и силом је посади на место. - Подлост? Ако хоћете да употребите ту
реч, онда, подлост је - оставити мужа и сина ради љубавника, а јести хлеб мужевљев!

Она погну главу. Не само да не рече оно што је јуче говорила љубавнику, да је он њен
муж, и да је муж излишан; него на то није ни помислила. Осећала је сву истинитост његових
речи, и само рече тихо:

- Ви не можете описати мој положај горе него што га ја сама разумем; али зашто ви
говорите све то?

- Зашто говорим то? Зашто? - настави он све једнако гневно. - Да бисте знали да ћу пошто
нисте испунили моју вољу односно одржања пристојности, да ћу предузети мере да се овај
положај прекине.

- Скоро ће, скоро ће се свршити и без тога - проговори она и опет јој сузе наиђоше на очи
при мисли о скорој, сада жељеној смрти.

- Свршиће се брже него што сте ви са својим љубавником смислили! Вама је потребно
задовољење животињске страсти...

- Алексије Александровичу! Ја не кажем да је то невеликодушно, кажем да је неприлично
тући онога који је већ оборен.

- Да, ви само на себе мислите! А патње човека који је био ваш муж за вас немају
интереса. Вама је свеједно што је сав његов живот разорен, и колико је он стла... стла...
стладао.

Алексије Александрович је говорио тако брзо да се заплео, и никако није могао да
изговори ту реч. Најзад изговори стладао. Њој беше смешно, али се одмах застиде што јој је
могло ишта бити смешно у оваквом тренутку.

И први пут она за тренутак осети његов бол, пренесе се мишљу у њега, и би јој жао њега.
Али шта је могла да каже или да учини? Обори главу и ућута. Он такође поћута неко време, а