Page 345 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

подметну им тему о русификацији Пољске, коју они заједно с Песцовом одмах дочепаше.
Потапкавши по рамену Туровцина он му шапну нешто смешно, и примаче га жени и кнезу.
Затим рече Кити да је данас врло лепа, и упозна Шчербацког с Карењином. За један минут је
тако премесио ово друштвено тесто, да се салон чисто преобразио, и гласови одасвуд

живахно зазвучаше. Само Константина Љевина нема. Али и то је било за добро, јер, кад
Степан Аркадијевич уђе у трпезарију, спази на своје запрепашћење да портвајн и херес нису
узети од Левеа него од Депреа, и наредивши да се пошаље кочијаш што је могућно брже к
Левеу, упути се опет у салон.

Али се у трпезарији срете с Константином Љевином.
- Јесам ли одоцнео?

- Зар би ти могао да не одоцниш? - узевши га под руку рече Степан Аркадијевич.

- Има ли много света? ко је све ту? - нехотице црвенећи упита Љевин, док је отресао
рукавицом снег са капе.

- Све своји. Ту је Кити. Хајдемо да те упознам с Карењином.
И поред свога слободњаштва, Степан Аркадијевич је знао да познанство с Карењином не

може не поласкати, и зато је частио тиме своје најбоље другове и пријатеље. Али
Константин Љевин у томе тренутку није био у стању да осети све задовољство од тога
познанства. Он никако није виђао Кити после оног незаборављеног вечера када је срео
Вронског, сем да узме у обзир онај тренутак кад ју је спазио на путу, у колима. У дубини
душе он је осећао да ће је данас видети овде. Али се старао, подржавајући у себи слободу
мисли, да увери себе да за то не зна.

Сада пак, кад је чуо да је она ту, наједанпут осети такву радост, и у исто време такав
страх, да му дисање застаде, те није могао да изговори што је хтео.

»Каква ли је, каква ли је сад? Да ли је онаква каква је била пре, или је онаква каква је
била у колима? А ако је истина оно што је говорила Дарја Александровна? А зашто опет да
није истина?« мислио је редом.

- Ах, молим те, упознај ме с Карењином - једва изговори, и очајно-одважним кораком уђе
у салон и угледа Кити.

Она није била ни онаква као пре, ни онаква као у колима; била је сасвим друкчија.

Била је уплашена, бојажљива, застиђена, и услед тога још лепша. Она га је угледала баш у
тренутку кад је улазио у собу. Очекивала га је, и обрадова се и збуни од своје радости толико,
да је настао тренутак, баш онај кад је Љевин прилазио домаћици и опет погледао у њу, да се
и њој, и њему, и Доли, која је све видела, учинило да Кити неће издржати и да ће заплакати.
Она поцрвене, побледе, опет поцрвене и обамре, и, једва приметио дршћући уснама, чекаше
Љевина. Он јој приђе, поклони јој се и ћутећи јој пружи руку. Да није било лаког дрхтања
усана, и влажности у очима која им је придавала сјаја, њен осмејак био би готово спокојан

кад је рекла:
- Одавно се нисмо видели - и с очајничком одлучношћу стеже својом хладном руком

његову руку.
- Ви мене нисте видели, али ја сам вас видео - рече Љевин сијајући осмејком среће. -
Видео сам вас кад сте са железничке станице ишли у Јергушово.