Page 340 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Степан Аркадијевич се смешкао фино и умиљато слушајући Љевина.

- Па разуме се! Дакле си прешао на моју страну; сећаш ли се како си ме нападао што
тражим насладе у животу?
[125]
Не буди тако строг, о, моралисто ...

- Јесте, ипак је у животу лепо оно... - Љевин се збуни. - Ах, не знам. Знам само да ћемо
ускоро помрети.

- Зашто ускоро?

- И знам да је дражи у животу мање кад мислим о смрти, али се осећамо спокојнији.
- Напротив, при свршетку је све веселије. Али време је да идем - рече Степан
Аркадијевич устајући по десети пут.

- Остани још мало! - говорио је Љевин задржавајући га. - Кад ћемо се видети? Ја сутра
путујем.

- Баш сам ти ја неки! - Па зато сам и дошао!... Дођи данас неизоставно код мене на ручак.
Биће твој брат, биће мој зет Карењин.

- Зар је он овде? - рече Љевин и хтеде да пита за Кити. Чуо је да је почетком зиме била у
Петрограду, код своје сестре, жене једнога дипломате, и не зна да ли се вратила, или још
није; али се предомисли: што да пита. »Ту је, није ту - свеједно.«

- Дакле, доћи ћеш?

- Па разуме се.
- Дакле, у пет часова, и у реденготу.

И Степан Аркадијевич устаде да пође доле к новоме начелнику. Инстинкт није преварио
Степана Аркадијевича. Нови, страшни начелник показао се веома дружеван човек, и Степан
Аркадијевич остаде да доручкује с њим, и толико се задржа да тек око четири сата стиже да
посети Алексија Александровича.