Page 342 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Зашто не можеш? Шта хоћеш да кажеш? - рече у недоумици на француском. - Па, то је
већ обећано. И ми сви рачунамо на тебе.

- Хоћу да кажем да не могу доћи код вас зато што рођачки односи који су били међу нама,
морају престати.

- Шта? То јест, како? Зашто? - смешећи се проговори Степан Аркадијевич.
- Зато што почињем бракоразводну парницу с вашом сестром, мојом женом. Морао сам...

Али Алексије Александрович не заврши свој говор, кад Степан Аркадијевич учини нешто
што онај други никако није очекивао. Степан Аркадијевич гласно уздахну и седе у наслоњачу.

- Алексије Александровичу, шта то говориш! - узвикну Облонски и на лицу му се оцрта
патња.

- Тако је.
- Опрости, али ја не могу и не могу у то да верујем...

Алексије Александрович седе; осећао је да његове речи нису имале оно дејство које је он
очекивао, и да ће сад морати да се објашњава, и да ће, ма каква била његова објашњења,

његови односи према шураку остати исти.
- Да, ја сам стављен у тешку неопходност да тражим развод брака - рече он.

- Само ти једно могу рећи, Алексије Александровичу. Тебе познајем као одличног,
правичног човека; познајем Ану - опрости, не могу променити своје мишљење о њој - као
красну, одличну жену; и зато, опрости, не могу да верујем у то. Ту је неки неспоразум - рече

он.
- Да, кад би то био само неспоразум.

- Допусти, ја разумем - прекиде га Степан Аркадијевич. - Да, дабогме... Али једно: не
треба журити. Не треба, не треба хитати!

- Ја нисам журио - рече хладно Алексије Александрович - у таквим стварима нема ни с
ким саветовања... Тврдо сам одлучио.

- То је страшно! - рече Степан Аркадијевич уздахнувши тешко. - Ја бих само једно учинио,
Алексије Александровичу. Молим те, учини то! - рече он. - Ствар још није почета, како сам
разумео. Пре него што почнеш парницу, састани се с мојом женом, разговарај с њом! Она
воли Ану као сестру, воли тебе, и ванредна је жена. Тако ти бога, разговарај с њом! Учини ми
то, молим те!

Алексије Александрович се замисли, а Степан Аркадијевич гледаше у њега са саучешћем
и не прекидаше његово ћутање.

- Хоћеш ли отићи до ње?

- Не знам. Зато и нисам био код вас. Ја мислим да се наши односи морају изменити.
- Зашто? Ја то не видим. Допусти ми да мислим да ти, поред наших рођачких веза, имаш
према мени, бар делимично, пријатељска осећања, каква сам ја увек гајио према теби... и

истинско поштовање - рече Степан Аркадијевич стежући му руку. - Кад би и најгоре твоје
претпоставке биле оправдане, ја не узимам, и никад се не бих решио да узмем на себе да
осуђујем једну или другу страну; и зато не видим узрок који би изазвао промену у нашим
односима. А сада учини то, дођи до моје жене.