Page 341 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

VIII

Пошто се вратио са литургије, Алексије Александрович остаде цело преподне код куће.
Тога јутра чекала су га два посла: прво, требало је да прими и упути депутацију странаца која
је ишла у Петроград, и која се сад налазила у Москви; друго, требало је написати писмо
адвокату. Иако образована иницијативом Алексија Александровича, та је депутација значила
многе незгоде, па чак и опасности, те је Алексију Александровичу било врло мило што ју је

затекао у Москви. Чланови депутације нису имали појма о својој улози и дужности. Они су
били наивно уверени да се њихов посао састоји у томе да изложе своје потребе и право
стање ствари, да траже помоћ од владе; а нису знали да су неке њихове изјаве и захтеви
подржавали противничку партију, и према томе кварили целу ствар. Алексије Александрович
дуго се бактао с њима; написао им је програм од којег се не смеју удаљавати, и отпустив их,
написао је више писама у Петроград ради упућивања депутације. Главни помоћник у томе
послу требало је да буде грофица Лидија Ивановна. Она је била специјалиста у пословима

депутација, и нико као она није умео да води и даје истински правац депутацијама. Кад је то
свршио, Алексије Александрович написа писмо адвокату. Без најмањег колебања, даде му
овлашћење да може радити по своме нахођењу. Уз писмо приложи три писамцета од
Вронског Ани, која је нашао у одузетом блоку.

Од времена кад је Алексије Александрович изашао из куће с намером да се не враћа
својој породици; и од онда кад је био код адвоката и саопштио, ма и једном једином човеку,
своју намеру; нарочито од тренутка кад је претворио ову ствар живота у ствар хартије - он се
више и више навикавао на своју намеру, и видео сад јасно могућност њеног остварења.

Затварао је писмо адвокату кад зачу громке звуке гласа Степана Аркадијевича. Степан
Аркадијевич се препирао са слугом Алексија Александровича и тражио да га пријави.

»Свеједно - помисли Алексије Александрович - тим боље: бар ћу му казати какав је мој
положај и однос према његовој сестри, и објаснићу му зашто не могу ручати код њега«.

- Нека изволи! - рече гласно, скупљајући хартије и склањајући их у фиоку.

- Ево, видиш ли да лажеш, он је код куће! - одговори глас Степана Аркадијевича лакеју
који га није пуштао; скидајући у ходу капут Облонски уђе у собу. - Врло ми је мило што сам
те затекао! Дакле, ја се надам... - поче весело Степан Аркадијевич.
- Не могу доћи - рече хладно Алексије Александрович, стојећи и не нудећи госта да седне.

Алексије Александрович мислио је да одмах ступи у хладне односе у којима је морао
бити према брату жене с којом је почињао бракоразводну парницу; али он није рачунао на

оно море добродушности које се разливало преко обала у души Степана Аркадијевича.
Степан Аркадијевич широко отвори своје сјајне, ведре очи.