Page 59 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XVIII

Вронски пође за кондуктером у вагон, и на улазу у купе застаде да начини пут госпођи
која је излазила.

Бацивши само поглед на спољашњост те госпође, с обичним тактом човека из великог
света, познаде да она припада вишем друштву. Он се извини и пође у вагон,али осети потребу
да је још једном погледа - не зато што је била врло лепа, нити због елеганције и скромне
грације која се огледала у целој њеној појави, већ зато што је у изразу њеног милог лица, кад
је прошла покрај њега, било нечег особито нежног и умиљатог. Кад се он осврте, и она
окрете главу. Њене сјајне, сиве очи, које су се чиниле угасите због густих трепавица,
зауставише се на њему љупко и плашљиво, као да га је познавала, и одмах затим пређоше на

гомилу света као да неког траже. У том кратком погледу Вронски запази уздржану
живахност која је играла на њеном лицу и прелетала између сјајних очију и једва приметног
осмејка који је треперио на њеним руменим уснама. Као да је сувишак нечега испуњавао
њено биће, да је и мимо њене воље избијао час у сјајном погледу час у осмејку. Она намерно
угаси светлост у очима, али се ова и против њене воље сијала у осмејку који се једва опажао.

Вронски уђе у купе. Његова мати, мршава старица црних очију и уковрџене косе,
жмиркаше, упирући поглед у сина и смешкајући се танким уснама. Уставши с дивана, она
даде собарици торбицу и пружи сину малу, суху руку, затим му подиже главу са своје руке и
пољуби га у образ.

- Јеси ли добио телеграм? Јеси ли здрав? Хвала богу.

- Како сте путовали? - упита син, седајући поред ње и ослушкујући нехотице женски глас
пред вратима. Знао је да је то био глас оне госпође коју је срео на улазу.

- Ипак се не слажем с вама - говорио је госпођин глас.

- Петроградско схватање, госпођо.
- Није петроградско, већ просто женско - одговори она.

- Е, допустите да вам пољубим руку.

- Довиђења, Иване Петровичу. Видите, молим вас, да ли је ту мој брат и пошаљите га к
мени - рече госпођа баш крај самих врата, и уђе у купе.

- Јесте ли нашли брата? - упита Вронски обраћајући се госпођи.
Вронски се сети да је то Карењина.

- Ваш брат је овде - рече он и устаде. - Опростите, нисам вас познао, а познанство наше је
и било тако кратко – рече Вронски клањајући се - да ме се ви, извесно, и не сећате.

- Не, не - рече она - ја бих вас познала зато што смо, ваша мајка и ја, целим путем, чини