Page 56 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XVII

Сутрадан, у једанаест сати пре подне, Вронски изиђе на железничку станицу
петроградске пруге да дочека мајку, и прво лице које срете на великим степеницама беше
Облонски који је тим возом очекивао сестру.

- А, ваша светлости! - викну Облонски. - Кога ти чекаш?
- Очекујем мајку - одговори Вронски осмејкујући се као и сви који су се налазили с

Облонским, рукова се с њим и заједно се успеше уз степенице.
- Треба да дође данас из Петрограда.

- А ја сам те синоћ чекао до два сата. Куда си отишао од Шчербацких?

- Кући - одговори Вронски. - Право да ти кажем, тако ми је било пријатно јуче код
Шчербацких да ми се после никуд није ишло.

- Познајем добре коње по неким њиховим жиговима а заљубљене младиће по очима -
издекламова Степан Аркадијевич исто онако као и раније Љевину.
Вронски се осмехну као човек који то не побија, али промени разговор.

- А кога ти чекаш? - упита он.

- Ја? Једну лепу жену - рече Облонски.

- Где сад!
[31]
- Honni soit qui mal y pense! Чекам своју сестру Ану.

- Аха, Карењину! - рече Вронски.

- Извесно је познајеш?
- Чини ми се да је познајем! Или не... Богами, не сећам се - одговори расејано Вронски
који је при имену Карењине нејасно представљао себи нешто надувено и досадно.

- Али Алексија Александровича, мога чувенога зета сигурно знаш. Њега познаје цео свет.

- То јест, знам га по чувењу и из виђења. Знам да је паметан, учен, у неку руку

божанствен... Али, знаш, то није моја... not in my line [32] - рече Вронски.
- Јест, он је врло знаменит човек; мало је конзервативан али је красан човек - примети

Степан Аркадијевич – красан човек.
- Утолико боље за њега - рече Вронски смешећи А! ти си ту - окрете се он високом
старом лакеју своје матере, који је стојао код врата - уђи овамо.

У последње доба, поред симпатија које су сви има Степана Аркадијевича, Вронски је
осећао према њему још већу наклоност, јер га је у својој машти доводио у везу с Кити.