Page 54 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XVI

Вронски никад није познавао домаћи живот. Његова мати била је у младости чувена дама
из великог света, која је, и док јој је муж био жив, а нарочито доцније, имала много романа
[27]
за које је знао цео свет. Оца скоро није ни запамтио, а школовао се у Пажевском корпусу.
Изишавши из школе као млад, сјајан официр, он западе одмах у друштво богатих

петроградских официра. Премда је одлазио и у петроградско више друштво, ипак су све
љубавне авантуре биле изван тога друштва.

После раскошног и грубог петроградског живота, он је сад, у Москви, први пут осетио
како је то дивно приближити се милој и невиној девојци из великог света, која га је заволела.
Није му било ни на крај памети да може бити нечег рђавог у његовим односима према Кити.
На баловима, он је већином играо с њом; одлазио им је у кућу. Разговарао је с њом о оном о
чему се обично разговара у друштву; о свакојаким беспослицама, али о беспослицама којима
је он и нехотице давао нарочити за њу смисао. Мада јој ништа није рекао што јој не би могао
рећи пред свима, он је осећао да она све већма зависи од њега, и што је јаче то осећао, све му
је милије било, и његово осећање према њој постајало је још нежније. Није знао да његово

понашање према Кити има своје одређено име, да је то завођење девојке без намере да се
ожени њом, и да је то завођење једна од рђавих појава које су тако обичне код младих
аристократа као што је он. Њему се чинило да је он први пронашао то задовољство, и уживао
је у своме проналаску.

Да је нешто могао чути о чему су разговарали њени родитељи то вече, да се нешто могао
ставити на гледиште породице и дознати да ће Кити бити несрећна ако је он не узме за жену,
он би се веома зачудио, и не би томе поверовао. Није могао веровати да може бити рђаво оно
што причињава тако велико и лепо задовољство њему, а нарочито њој. Још мање би
поверовао да треба да се ожени.

Женидба му се увек чинила као нешто немогућно. Он не само да није волео породични
живот, већ је, према општем схватању неожењених људи међу којима се он кретао, гледао у

породици, а нарочито у мужу, нешто туђе, непријатељско, и, смешно. Али иако Вронски није
ни слутио о чему су говорили родитељи, ипак је, кад је то вече изишао од Шчербацких,
осетио да се она духовна тајна веза која је везивала њега и Кити то вече утврдила тако јако,
да је ваљало нешто предузети. Али шта се могло и шта је требало предузети, то он није могао
смислити.

»То и јесте дивно - мислио је он враћајући се од Шчербацких, и, као увек, износећи од
њих пријатно осећање чистоте и свежине, које је донекле долазило и отуд што цело то није
пушио, заједно са неким новим осећањем ганутости што га она воли - то и јесте дивно, што
ни ја ни она нисмо ништа казали, али смо се тако разумели у оном невидљивом разговору