Page 62 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Изиђоше заједно. Вронски је ишао напред с мајком. Позади, Карењина с братом. Код
излаза стиже их шеф станице и приђе Вронском.

- Ви сте дали моме помоћнику две стотине рубаља. Будите тако љубазни и реците коме их
намењујете.

- Удовици - рече Вронски слежући раменима. - Не разумем шта ту још треба питати.
- Ви сте дали? - довикну Облонски иза његових леђа, и стегнувши сестрину руку додаде: -

То је врло лепо, врло лепо. Је ли да је то красан човек? Клањам се, грофице.
И он и сестра застадоше да потраже њену собарицу.

А кад изиђоше, кочије Вронских већ беху одмакле. Људи који су излазили разговарали су
само о ономе што се догодило.

- Страшна смрт! - рече неки господин пролазећи поред њих. - Веле да је преполовљен.
- Напротив, ја мислим да је то најлакша смрт, тренутна – рећи ће други.

- Зашто не предузимају мере да се то не дешава – говорио је трећи.

Карењина седе у кочије, и Степан Аркадијевич с чуђењем опази да јој усне дршћу и да се
једва уздржава да не заплаче.

- Шта ти је, Ана? - упита је кад одмакоше неколико стотина метара.

- Рђав знак - рече она.
- Којешта! - рече Степан Аркадијевич. - Ти си дошла, и то је главно. Не можеш замислити
колико се уздам у тебе.

- А познајеш ли одавно Вронског? - упита она.

- Познајем. Знаш, ми се надамо да ће он узети Кити.

- Тако? - рече тихо Ана. - А сад, хајде да говоримо о теби - додаде она одмахнувши главом
као да је физички хтела да одбаци нешто сувишно што јој је сметало. - Да говоримо о твојим
стварима. Добила сам твоје писмо, и ево ме.

- Да, ти си ми још једина нада - рече Степан Аркадијевич.
- Дела, испричај ми све.

И Степан Аркадијевич поче да прича.

Кад стигоше до куће, Облонски поможе сестри да сиђе, уздахну, рукова се с њом и оде у
канцеларију.