Page 60 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

ми се, само о вама говориле – додаде она и допусти најзад оној живахности која се отимала
да изађе на површину, да избије у осмејку. - Али мога брата још нема.

- Зовни га, Аљоша - рече стара грофица.
Вронски сиђе на перон и викну:

- Облонски! Овамо!

Али Карењина не сачека брата, већ, чим га спази, одлучним и лаким кораком изиђе из
вагона. И кад јој брат приђе, она једним покретом, који одлучношћу и грацијом изненади
Вронског, загрли брата левом руком око врата, привуче га к себи и топло га пољуби. Вронски
је гледаше не скидајући с ње очију, и смешкао се не знајући ни сам чему. Али сетивши се да
га мати чека, уђе у вагон.

- Је ли да је дивна? - рече грофица о Карењиној. - Муж ју је сместио са мном, и мени је

било врло пријатно. Целим путем смо разговарале. А ти, кажу... vous filez le parfait amour.
Tant mieux, mon cher, tant mieux. [34]

- Не знам на шта циљате, maman - одговори син хладно. - Хоћемо ли, maman?

Карењина опет уђе у вагон да се опрости са грофицом.
- Дакле, грофице, ви сте се нашли са сином, а ја са братом – рече она весело. - А и моје су

се приче исцрпле, не бих имала шта више да вам причам.
- А, не - рече грофица узевши је за руку - ја бих с вама могла путовати око света и не би

ми било досадно. Ви сте једна од оних љупких жена поред којих се човек пријатно осећа не
само кад разговара већ и кад ћути. А на вашег сина немојте, молим вас, много мислити;
немогућно је никад се не растајати.

Карењина је стајала непомично, држећи се изванредно право, а очи су јој се смешкале.
- Ана Аркадијевна - рече грофица објашњавајући сину – има синчића, чини ми се од осам

година; никад се досад није од њега одвајала, па јој је сад тешко што се растала с њим.
- Јест, ја и грофица смо за све време разговарале ја о свом, а она о свом сину - рече
Карењина, и опет јој осмејак обасја лице, љубак осмејак који је био упућен њему.

- То вам је извесно и досадило - рече он прихватајући у лету лопту кокетерије коју му је
она бацила. Али она, очигледно, није хтела да настави разговор у том правцу и окрете се
старој грофици.

- Много вам хвала на друштву. Нисам ни осетила како ми је јучерашњи дан прошао.
Довиђења, грофице.

- Збогом, мила моја - одговори грофица. - Допустите да пољубим ваше дивно лице. Рећи
ћу вам просто и искрено, као што стар свет има обичај, да сам вас заволела.

Ма колико да је та фраза била обична, Карењина јој очигледно искрено поверова и
обрадова се. Она порумене, саже се мало, подметну лице под грофичине усне, затим исправи
и са истим осмејком, који се таласао између очију и уста, пружи руку Вронском. Он прихвати
ручицу коју му она пружи, и као нечем особитом се обрадова кад му она енергично стеже
руку и кад је јако и смело продрма. Она изиђе брзим кораком који је зачудо лако носио њено

доста пуно тело.
- Веома је љупка - рече старица.