Page 61 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

То је исто мислио и син. Он ју је пратио очима док се њена грациозна појава не изгуби, а
осмејак му остаде на лицу. Виде кроз прозор како она приђе брату, узе га под руку и поче му
нешто живо говорити, нешто што очигледно није имало везе с њим, Вронским, и то му беше
криво.

- А ви, maman, јесте ли потпуно здрави? - понови он обраћајући се мајци.

- Све је добро, одлично. Alexandre је врло љубазан. И Marie се пролепшала. Она је врло
интересантна.

И опет поче причати о оном што ју је највише занимало: о крштењу унука, због чега је
ишла у Петроград, и о наклоности коју је цар указао њеном старијем сину.

- Ево и Лаврентија - рече Вронски, гледајући кроз прозор - сад можемо поћи, ако хоћете.
Стари управитељ грофичин, који је путовао с њом, уђе у вагон, јави да је све спремно, и

грофица се диже да иде.
- Хајдемо, сад нема много света - рече Вронски.

Собарица понесе торбицу и псетанце, а управитељ и носач друге кофере. Вронски узе
мајку под руку; али баш кад су излазили из вагона, наједанпут неколико људи уплашених
лица протрча поред њих. Протрча и шеф станице са својом капом необичне боје. Сигурно се
десило нешто необично. Свет је трчао натраг.

- Шта?... шта?... где?... Бацио се!... прегажен!... - чуло се међу пролазницама.

Степан Аркадијевич и сестра коју је држао испод руке, такође уплашених лица, врате се и
застану на улазу у вагон, избегавајући светину.

Госпође уђоше у вагон, а Вронски и Степан Аркадијевич пођоше за светом да дознају
појединости несреће.

Чувар, да ли зато што је био пијан, или што се одвећ умотао на јакој зими, није чуо да се
воз враћа, и воз га је прегазио.

Још пре него што се Вронски и Облонски вратише, госпође су дознале појединости од
грофичина управитеља.
Облонски и Вронски видели су унакажен леш. Облонском је то очигледно било тешко. Он
се мрштио и чинило се да је био готов да заплаче.

- Ах, то је грозно! Ах, Ана, само да си видела! Аџ страхота! - понављао је.

Вронски је ћутао, његово лепо лице је било озбиљно али сасвим мирно.

- Ах, да сте само видели, грофице - говорио је Степан Аркадијевич. - И жена му је овде...
Страшно је било да је човек погледа… Бацила се на његово мртво тело. Веле да је био
хранитељ велике породице. То је страшно!

- Да ли бисмо могли нешто учинити за њу? - узбуђеним шапатом рече Карењина.
Вронски је погледа и у часу изиђе из вагона.

- Одмах ћу се вратити, maman - рече окренувши се на вратима.

Кад се после неколико минута вратио, Степан Аркадијевич је већ разговарао с грофицом
о новој певачици, а грофица се нестрпљиво освртала на врата очекујући сина.

- Сад можемо ићи - рече Вронски улазећи.