Page 64 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

позна да ли она зна све. »Извесно зна«, помисли опазивши саучешће на Анину лицу. -
Хајдемо да те одведем у твоју собу - рече Доли, старајући се да по могућности што даље
одложи тренутак објашњења.

- Је ли то Гриша? Боже, колико је порастао! - рече, Ана и, пољубивши дечка и не
скидајући очију с Доли, застаде и порумене. - Допусти да останемо овде.

Она скиде мараму, па шешир, и закачивши њиме за прамен своје црне, увек коврџаве
косе, поче вртети главом да откачи косу.

- Ти сва блисташ од среће и здравља! - рече Доли скоро са завишћу.
- Ја?... Да - рече Ана. - Боже мој, Тања! Вршњакиња мога Серјоже - додаде окрећући се
девојчици која утрча. Узе је у наручје и пољуби је. - Златна, дивна девојчица! Дела, покажи

ми их све.
Свако је дете Ана називала по имену и сећала се не само имена већ и година, месеци,

нарави, и кад је које боловало, и Доли није могла да то не цени.
- Па, да одемо онда к њима - рече Доли. - Штета што Васја спава.

Пошто су виделе децу, оне седоше, саме, у салону, да попију кафу. Ана прихвати
послужавник, па га одмах затим одмаче.

- Доли - рече - он ми је причао.

Доли хладно погледа у Ану. Она је очекивала фразе, пуне претворничког саучешћа; али
Ана не рече ништа такво.

- Мила Доли! - рече она. - Ја нећу ни њега да браним, ни тебе да тешим; то је немогућно.
Али, душо моја, мени те је жао, жао ми те је од свег срца!
Иза густих трепавица њених сјајних очију наједанпут се указаше сузе. Она седе ближе
снахи и узе је за руку својом малом, енергичном руком. Доли се не одмаче од ње, али лице јој

задржа хладни израз. Она рече:
- Мене нико не може утешити. Све је изгубљено после онога што се догодило, све је

свршено!
И чим то изговори, лице јој постаде меко. Ана подиже суву, мршаву Долину руку, пољуби
је и рече:

- Шта да се ту ради, шта да се ради, Доли? Како је најбоље да се поступи у том ужасном
положају? - То је оно о чему ваља промислити.

- Све је свршено, па крај - рече Доли. - Најгоре је то, разумећеш, што не могу да га
оставим: деца ме везују. Али с њим не могу живети, за мене је мучење и кад га само видим.

- Доли, драга, он ми је све причао, али ја бих хтела да чујем и од тебе, реци ми све.

Доли је погледа упитним погледом.
Анино лице изражавало је искрено саучешће и љубав.

- Добро - рече она одједном. - Али причаћу ти из почетка. Ти знаш како сам се удала. С
васпитањем које ми је maman, не само да сам била невина, била сам глупа. Ја ништа нисам
знала. Кажу, знам, да мужеви причају женама о свом ранијем животу, али Стива... - она се

поправи: - Степан Аркадијевич мени није ништа причао. Нећеш ми веровати, ја сам све до
сад мислила да сам ја једина жена коју је он познао. Тако сам проживела осам година.