Page 65 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Разумеј, не само што нисам слутила да ми је неверан, него сам то сматрала за немогућно; и
сад, замисли само, с таквим појмовима дознати наједанпут сву страхоту и прљавштину...
Разумеј ме. Бити потпуно уверен у своју срећу и одједанпут... - настави Доли уздржавајући се
да не зајеца - добити писмо... његово писмо упућено његовој љубазници, а мојој гувернанти.

Не, то је и сувише страшно! - она брзо извуче марамицу и покри лице њом. - Још бих
разумела тренутни занос - настави она пошто поћута неко време - али да ме вара намерно,
препредено... и то с ким?... Да буде мој муж у исто време кад и њен... то је страшно! Не
можеш ти то разумети...

- А, не, ја разумем! Разумем, драга Доли, разумем - говорила је Ана стежући јој руку.
- А мислиш ли да он разуме сву страхоту мога положаја?! - настави Доли. - Ни најмање!

Он је срећан и задовољан.
- Не, не! - прекиде је брзо Ана. - Жалост га погледати, он је као убијен од кајања...

- Да ли је он способан за кајање? - прекиде је Доли гледајући заови право у очи.

- Да! Ја га познајем. Нисам га могла гледати без саучешћа. Ми га обе познајемо. Он је
добар, али је поносит, а сад је тако понижен. Знаш шта ме је највише дирнуло... (и ту Ана
погоди оно што је Доли највише могло дирнути) њега муче две ствари: прво, што га је
срамота од деце, а друго, што он, који те воли... јест, воли изнад свега на свету - прекиде она
Доли која је таман! хтела да то порече - што је теби задао бол и убио те. »Не, не, она ми неће
опростити«, говори он непрестано.

Доли је замишљено гледала у страну, слушајући заовине речи.

- Јест, ја разумем, његов је положај страшан: кривцу је теже него невином - рече Доли -
ако осећа да је због његове кривице дошла сва несрећа. Али како да му опростим, како да
постанем опет његова жена после оне? За мене би живот с њим био права мука баш зато што
волим своју ранију љубав према њему...

И горак плач јој прекиде реч.

Као навлаш, сваки пут кад би се мало одобровољила, опет је почињала да говори о оном
што ју је дражило.

- Да, она је млада, она је лепа - настави. - А знаш ли ти, Ана, ко је одузео моју младост и
лепоту? Он и његова деца. Ја сам одслужила, и у тој служби прошло је све моје, и њему је
сад, разуме се, милије свеже и неваљало створење. Они су, извесно, говорили о мени, или,
још горе, прећуткивали... разумеш ли?

У њеним очима плану опет мржња.

- И после свега тога да ми говори... И зар ја да му верујем?... Никад. Не, не, свршено је,
све што је некад било утеха, награда за рад и муке... Да ли ћеш ми веровати? Ето, малочас сам
слишавала Гришу: пре је то била за мене радост, сад мучење. Зашто се старам и трудим?
Нашто су ми та деца? Страшно је то што се моја душа одједном преокренула, и уместо
љубави и нежности, осећам према њему само мржњу, јест, мржњу. Ја бих га убила и...

- Доли, душице, ја разумем, али не кидај се толико. Ти си тако увређена да много шта
видиш друкчије него што је у ствари.

Доли се умири и оне поћуташе једно два минута.

- Шта да се ради, размисли, Ана, помози. Ја сам о свему размислила, и не могу ништа да