Page 66 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

нађем.

Ана није могла ништа да смисли, али се њено срце одазивало на сваку реч, на сваки израз
снахина лица.
- Рећи ћу ти само ово - поче Ана - ја сам му сестра, знам му нарав, ону способност да све,

све заборави (она учини покрет испред чела), ону способност да се сасвим занесе; али то и
да се потпуно покаје. Он сад не верује, он не разуме како је могао учинити што је учинио.

- Не, он разуме, он је и онда разумео! - прекиде је Доли. Али ја... ти заборављаш на
мене... зар је мени лакше?
- Чекај. Кад ми је причао, признајем, још нисам разумела у страхоту твога положаја.
Видела сам само њега и то да је породица разорена, и било ми га је жао; али сад, кад сам

поразговарала с тобом, ја, као жена, видим друго, видим твоје муке, и не могу ти рећи колико
ми је жао тебе! Доли, душице, ја разумем твоје патње потпуно, само једно не знам: не знам...
Ја не знам колико још у твом срцу има љубави према њему. То ти знаш - има ли толико да му
можеш опростити. Ако има, опрости!

- Не - поче Доли, али Ана је прекиде љубећи јој још једном руку.

- Ја познајем свет више него ти - рече она. - Ја познајем људе као што је Стива, и знам
како они гледају на то. Ти кажеш да је он с њом говорио о теби. Тога није било. Ти људи
бивају неверни, али домаће огњиште и жена, то је за њих светиња. Они некако презиру оне
жене, и оне не сметају породици. Они између породице и тога повуку неку црту, преко које се
не може прећи. Ја то не разумем, али је тако.

- Јест, али он је њу љубио...

- Доли, чекај, душице. Ја сам видела Стиву кад је био у тебе заљубљен. Сећам се оног
времена кад је долазио к мени и плакао говорећи о теби и о томе како си ти за њега нешто
поетично, недостижно, и знам, што је дуже био крај тебе, на све већу висину те је дизао.
Често смо му се и смејали што је уза сваку реч додавао »Доли је дивна жена!« Ти си за њега
била и остала божанство, а ово што се десило, није занос његове душе...

- Али ако се тај занос понови?

- То је искључено, бар тако ја мислим.
- Лепо, но да ли би ти опростила?

- Не знам, не могу ти рећи... Не, могу - рече Ана пошто промисли мало. И обухвативши
мислима положај и промеривши га на мерилу душе своје, додаде: - Не, могу, могу, могу. Јест,
ја бих опростила. Не бих остала онаква каква сам била пре тога, да, али бих опростила, и

тако бих опростила као да тога није ни било, као да тога никад није било...
- Па, разуме се - прекиде је брзо Доли као да је сад говорила о оном о чему је много пута

мислила - иначе не би ни било опроштење. Ако треба опростити, онда потпуно, потпуно.
Хајдемо да те одведем у твоју собу - рече устајући и успут и загрли Ану. - Мила моја, баш се
радујем што си дошла. Сад ми је лакше, кудикамо лакше.