Page 69 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Ана - видела сам Вронског на станици.

- Ах, зар је он био тамо? - упита Кити поцрвеневши. - А шта вам је Стива говорио?
- Стива ми је избрбљао све. И ја бих се веома радовала... Јуче сам путовала с мајком
Вронскога - и она ми је непрестано говорила о њему; то је њен љубимац; ја знам да су мајке,

пристрасне, али...
- А шта вам је мати причала?

- О, много! Додуше знам да јој је он љубимац, али јасно је да је и витез... Она ми је, на
пример, причала да је хтео дати све своје имање брату; да је у детињству нешто особито
учинио, спасао жену из воде. Једном речју, јунак - рече Ана смешећи се; и сећајући се две
стотине рубаља што их је он дао на станици.

Али не причаше о тих две стотине рубаља. Било јој је некако нелагодно да се тога сећа.
Осећала је да је у томе било нечега што се ње тицало, а чега није смело бити.

- Она ме је много позивала да је посетим - настави Ана - а и ја бих волела да се видим са
старицом, па ћу јој сутра отићи. Но, хвала богу, Стива се дуго задржао код Доли у кабинету -
додаде Ана променивши разговор и уставши, како се Кити чинило, незадовољна нечим.

- Не, ја ћу први! не, ја ћу! - викала су деца трчећи тетка Ани, пошто су била попила чај.

- Сви заједно! - рече Ана и смејући се потрчи им у сусрет, па загрли и обори сву ту гомилу
деце која је цикала и претурала се од задовољства.