Page 68 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Де, де, сешћемо као и пре - рече Ана Аркадијевна и седе на своје место.

И опет Гриша подметну главу под њену руку и наслони је на њену хаљину, а лице му
засија срећно и поносито.
- Дакле, кад ће бити бал? - упита она Кити.

- Идуће недеље, и биће диван бал. Један од оних балова на којима је увек весело.

- А зар има балова на којима је увек весело? - рече Ана с нежним подсмехом.

- Чудновато је, али има. Код Бобришчевих је увек весело, код Њикитиних такође, а код
Мешкових увек досадно. Зар ви то нисте опазили?

- Не, душице, за мене већ нема таквих балова где би било весело - рече Ана, и Кити угледа
у њеним очима онај нарочити свет који она није познавала. - За мене има само балова на
којима је мање тешко и досадно...
- Како вама може бити досадно на балу?

- Зашто да мени не би могло бити досадно на балу? - упита Ана.

Кити опази да Ана зна какав ће одговор следовати.

- Зато што сте ви увек најлепши.
Ана је имала особину да поцрвени. Она и сад порумене и рече:

- Прво, никада; а друго, и кад би било тако, нашто то мени?

- Хоћете ли ићи на овај бал? - упита Кити.

- Мислим да ћу морати. Ево, на овај - рече она Тањи, која И скидала прстен што је лако
клизио с њеног белог и при крају танког прста.
- Мени ће бити веома мило, ако дођете. Ја бих тако желела да ба балу видим вас.

- Ако већ морам ићи, тешићу се бар мишљу да ће то вама чинити задовољство... Гриша, не
чупави ме, молим те, и онако сам чупава - рече намештајући прамен косе који је испао и

којим се Гриша играо.
- Ја вас замишљам на балу у љубичастој хаљини.

- Зашто баш у љубичастој? - осмехну се Ана. - Хајд’, идите, децо, идите! Чујете ли? Мис
Гул вас зове да пијете чај - рече одмичући децу од себе и испраћајући их у трпезарију.

- Знам ја зашто ме ви зовете на бал. Ви се многом чему надате од тога бала, па бисте
хтели да сви ту буду, да сви учествују.

- Откуд знате? Јесте.
- О, како је лепо ваше доба - настави Ана. Сећам се и добро знам ту плавичасту маглу,

налик на ону која се виђа на швајцарским планинама. Ту маглу која покрива све у оно срећно
доба кад се детињство тек завршава и кад се из оног великог, срећног и веселог круга издваја
све ужа и дужа стаза која и весело и са стрепњом улази у ону анфиладу [35] , мада се она чини

и светла и дивна... Ко то није преживео?
Кити се ћутке осмехивала. »Али како је она то прошла? Тако бих волела да дознам цео

њен роман«, помисли Кити, сећајући се прозаичног лица Алексија Александровича, њеног
мужа.
- Ја понешто знам. Стива ми је говорио, и ја вам честитам; он ми се веома свиђа - настави