Page 70 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXI

У време кад је требало да старији пију чај, Доли изиђе из своје собе.

Степан Аркадијевич није излазио. Он извесно беше изишао из женине собе на друга
врата.
- Бојим се да ти горе не буде хладно - рече Доли Ани - па хоћу да те преместим доле, бар
ћемо бити ближе.

- О, молим вас, за мене се не брините - одговори Ана, посматрајући пажљиво Доли и
трудећи се да дозна јесу ли се помирили или нису.

- Овде ће ти бити видно - одговори Доли.

- Кажем ти да ја свуда и увек спавам као заклана.

- О чему то говорите? - запита Степан Аркадијевич излазећи из кабинета и обраћајући се
жени.
По његову гласу и Кити и Ана одмах разумеше да су се измирили.

- Хтела бих да преместим Ану доле, али треба наместити завесе.

Нико то не уме, мораћу сама - одговори Доли мужу.
»Богзна да ли су се сасвим измирили?« помисли Ана кад чу њен миран и хладан глас.

- Ах, немој, Доли, да радиш оно што је тешко - рече Степан Аркадијевич. - Хоћеш ли да ја
то урадим...

»Мора бити да су се помирили«, помисли Ана.

- Знам већ како ћеш ти урадити - одговори Доли. - Рећи ћеш Матвеју да уради оно што
стварно не уме, па ћеш отићи, а он ће онда урадити наопако - говорила је Доли и на угловима
њених усана указа се обичан, подругљив осмејак.

»Јест, сасвим су се измирили - помисли Ана - Хвала богу!« и радујући се што је то она
извела, приђе Доли и пољуби је.

- Е, није баш тако! Зашто ти тако потцењујеш мене и Матвеја? - рече Степан Аркадијевич
жени и осмехну се једва приметно.

Као и увек, Доли се цело то вече држала према мужу мало подсмешљиво, међутим
Степан Аркадијевич био је задовољан и весео, али ипак не више него што је требало, да би
показао како није заборавио своју погрешку, иако су му је опростили.

У девет и по, тај тако пријатан и весео разговор у кући Облонских, уз шољу чаја, био је
прекинут, како се чинило, једним безначајним догађајем, који се ипак свима учинио
чудноват. Разговор се водио о њиховим заједничким петроградским познаницима, кад Ана