Page 71 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

одједном устаде.

- Имам је у албуму - рече - па ћу вам уједно показати и мога Серјожу - додаде с
материнским поноситим осмејком.
Око десет сати, време кад се обично растајала са сином, и често га, пре него што ће поћи

на бал, намештала да спава, дође Ани тешко што је тако далеко од њега; и свеједно о чему се
говорило, она се у мислима сваког часа враћала свом кудравом Серјожи. Зажеле да види
његову фотографију и да поразговара о њему. Користећи се првим случајем, она устаде и
лаким одлучним корацима пође по албум. Степенице које су водиле горе, у њену собу, биле су
према великим, загрејаним степеницама на главном улазу.

У тај мах кад је она излазила из салона, у предсобљу одјекну звонце.

- Ко то може бити? - рече Доли.
- По мене да су дошли, нису, јер је рано, а за посете је доцкан - рече Кити.

- Извесно су донели акта - додаде Степан Аркадијевич; а док Ана пролазаше
степеницама, слуга отрча горе да пријави госта који је стајао крај лампе. Ана погледа доле,
познаде одмах Вронског, и чудно осећање задовољства, помешано са страхом од нечега,

пробуди се у њеном срцу. Он је стајао не скидајући горњи капут и нешто вадио из џепа. У
тренутку кад је она била на средини степеница, он подиже очи, спази је, и у изразу његовог
лица указа се као постиђеност и уплашеност. Она климну главом овлаш и прође, а одмах
затим зачу се јасан глас Степана Аркадијевича, који га је звао да уђе, и тихи, мек и миран
глас Вронскога који је одбијао да уђе.

Кад се Ана врати с албумом, он већ беше отишао, а Степан Аркадијевич исприча да је
долазио да се обавести о ручку који с сутрадан бити приређен некој чувеној личности са
стране. - И никако није хтео да уђе. Како је чудан - додаде Степан Аркадијевич.

Кити порумене. Она је мислила да је само она разумела зашто је он долазио и није хтео
ући. »Он је био код нас - мислила је она - није ме нашао и помислио је да сам овде; али није
хтео да уђе, јер је сматрао да је доцкан, а и Ана је овде.«

Сви се погледаше ћутке и узеше да разгледају Анин албум.

Није било ничега ни необичног ни чудноватог у томе што је човек свратио код свога
пријатеља у девет и по увече, да би дознао појединости о ручку који су баш они приређивали,
и што није хтео да уђе; али се то свима учинило чудновато. Најчудноватије, и ружно, учинило
се то Ани.