Page 78 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXIV

»Јест, у мени има нечег одвратног што одбија - помисли Љевин кад изађе од Шчербацких
и пође пешице брату. - И нисам погодан за друштво. Кажу да је то охолост. Не, ја нисам охол.
Да сам охол, не бих себе довео у овакав положај.« И он замисли Вронског, срећног, доброг,
паметног и мирног, који извесно никад није био у овако страшном положају као он вечерас.
»Јест, она је морала њега изабрати. Тако и треба, и ја немам ни на кога и ни на шта да се

жалим. Сам сам крив. Ко ми је дао право да мислим да ће она хтети да сједини свој живот с
мојим? Ко сам ја? И шта сам ја? Безначајан човек, који никоме и није потребан...« И он се
сети брата Николаја и радосно застаде при том сећању. »Зар нема Николај право: да је на
свету све гадно и ружно? И тешко да смо правично мислили и да правично мислимо о брату
Николају.

Разуме се, с Прокофијева гледишта, који га је видео поцепаној бунди и пијаног, Николај
је човек достојан презирања; али ја га знам и с друге стране. Ја му познајем душу и знам да
личимо један на другог. И уместо да одем да њега потражим, ја сам отишао да ручам и дошао
сам овамо.« Љевин приђе фењеру, прочита братову адресу коју је имао у бележници, и позва

кочијаша. За време дуге вожње Љевин се живо сећао свих познатих му догађаја из живота
брата Николаја. Сећао се како му је брат, док је био на универзитету и годину дана пошто је
завршио универзитет, иако су му се другови због тога ругали, живео као калуђер, вршио
строго све верске обреде ишао у цркву, постио, избегавао свако уживање, а нарочито жене; а
затим, као да се у њему све преокренуло, спријатељио се с најгорим људима и почео
проводити најраскалашнији живот.

Сетио се затим догађаја с дечком кога је Николај довео са села да га школује, па га у
наступу гнева тако испребијао да је вођена истрага на основу оптужбе за осакаћење. Сећао се
затим догађаја с варалицом с којим се брат картао, и како је прокоцкао новац, дао меницу, а

онда кренуо оптужбу доказујући да га је онај преварио. - (То је био новац који је платио
Сергије Иванович.) Затим се сети како је Николај једном преноћио у кварту због прављења
нереда. Сети се срамне парнице с братом Сергијем Ивановичем, кога је Николај оптуживао
да му тобож није исплатио део материнства; и најзад последњег догађаја, кад је примио
службу негде у западном крају, и тамо одговарао на суду што је истукао кмета... Све је то
било врло ружно али се Љевину није чинило тако ружно као што се морало чинити онима
који нису познавали Николаја Љевина и цео његов живот, који нису познавали његово срце.

Љевин се сети како у оно време кад је Николај био побожан кад је постио, општио с
калуђерима, ишао у цркву и тражио у вери помоћи и начина да обузда своју страсну природу,
како га онда нико не само није прихватио, већ су му се сви, па и он, Љевин, смејали. Дирали

су га, звали га Нојем, калуђером; а кад је с тим прекинуо, опет му нико није помогао, већ су
му сви са страхом и гнушањем окренули леђа.