Page 79 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Љевин је осећао да Николај у души својој, у самој основи своје душе, и покрај одвратног
живота, није био више крив него људи који су га презирали. Он није био крив што се родио
необуздане нарави и с нечим што му је ограничавало памет. Он је увек хтео бити добар. »Све
ћу му рећи, нагнаћу га да и он мени све каже, и показаћу му да га волим и да га зато

разумем«, одлучи Љевин кад стиже око једанаест сати пред гостионицу која беше означена у
адреси.
- На горњем спрату, број 12 и 13 - одговори вратар Љевину на питање.

- Је ли код куће?

- Мора бити да је код куће.
Врата од собе број 12 беху одшкринута, и оданде је у млазу светлости избијао густ дим

рђавог и слабог дувана, и чуо се некакав Љевину непознат глас; али Љевин одмах знаде да му
је брат ту: чуо је његово кашљуцање.

Кад се Љевин појавио на вратима, непознати глас је говорио:
- Све зависи од тога колико се паметно и свесно почне посао.

Константин Љевин завири у собу и спази да то говори неки младић у краткој долами без
рукава, с густом чупавом косом; а млада једна богињава жена, у вуненој хаљини без манжета
и огрлице, седи на дивану.

Брата није видео. Константину се стеже срце од бола кад помисли међу каквим туђим
људима живи његов брат. Нико га није чуо да долази и Константин, скидајући каљаче,
разабра шта говори онај господин у краткој долами. Говорио је о неком предузећу.

- Ђаво да их носи, те повлашћене сталеже - рече брат Николај кашљуцајући. - Машо,
донеси нам вечеру и дај ракије, ако је остало, а ако није, пошљи нек донесу.

Жена устаде, оде иза преграде и спази Константина.

- Николаје Дмитричу, овде је неки господин - рече она.
- Кога тражите? - зачу се љутит глас Николаја Љевина.

- То сам ја - одговори Константин Љевин излазећи на светлост.

- Ко је то ја? - понови Николајев глас још више љутито. Чуло се како брзо устаде и запе за
нешто, и Љевин угледа пред собом, на вратима, огромну, мршаву и погрбљену прилику брата,
с његовим великим уплашеним очима, прилику коју је он тако добро познавао, а која га је
ипак непријатно изненадила својом дивљином и оболелошћу.

Николај је био још слабији него пре три године, кад га је Константин Љевин последњи
пут видео. На њему је био кратак капут. И руке и широке кости чиниле су се још веће. Коса
му је била проређена, исти крути бркови покривали су му усне, исте очи чудновато су и
наивно гледале у њега.

- А, Костја! - рече он кад познаде брата, и у очима му се указа радост... Али у истом
тренутку се осврте и погледа у оног младића, учини грчевит покрет главом и вратом, као да

му је вратна марама тесна, покрет који је Константину био добро познат, и сасвим други,
дивљи, патнички и суров израз појави И на његову намрштеном лицу.
- Ја сам и вама и Сергију Ивановичу писао да вас не познајем и да нећу да знам за вас.
Шта хоћеш ти, шта хоћете ви од мене?