Page 155 - Margaret Atwood - Sluškinjina priča

papirnatim ubrusom.

Morat ću donijeti krpu, rekla je. Pitat će me čemu još jaja.
Doduše, ako možeš bez njih… Pogledala me iskosa, lukavo, i vidjela
sam da bi bilo najbolje kad bismo se obje pretvarale da sam ipak

pojela doručak. Bilo bi previše pitanja kad bi rekla kako me je našla
da ležim na podu. Morat će ionako opravdati polupano staklo; no,

Riti bi bilo mrsko pripravljanje još jednog doručka.
Mogu i bez njih, rekla sam. Nisam toliko gladna. Dobro sam se

sjetila izgovora, povezala ga s vrtoglavicom. No, mogla bih pojesti
prepečenac, rekla sam. Nešto sam ipak htjela pojesti.

Pao je na pod, rekla je.
Nije važno, rekla sam. Sjedila sam i jela smeđi prepečenac, a
ona je otišla u kupaonicu i bacila u zahod jaja koja se nisu mogla

spasiti. Zatim se vratila.
Reći ću da mi je poslužavnik ispao na izlasku iz sobe, rekla je.

Bilo mi je drago što je spremna lagati za mene, čak i za takvu
sitnicu, čak i u vlastitu korist. Laž nas je povezivala.

Nasmiješila sam joj se. Nadam se da te nitko nije čuo, rekla sam.
Moram ti priznati da sam se preplašila, rekla je zastavši na

vratima s poslužavnikom u ruci. Isprva mi se činilo da vidim samo
tvoju odjeću. A tada sam sebi rekla, što li radi tu na podu?
Pomislila sam da si možda…

Pobjegla, rekla sam. Pa, znaš, rekla je. Ali, bila si to ti.
Da, rekla sam. Bila sam to ja.

Izišla je s poslužavnikom i vratila se s krpom da obriše ostatak
soka od naranče, a Rita je tog poslijepodneva mrzovoljno
primijetila kako su neki dozlaboga nespretni. Previše im se toga

mota po glavi, ne gledaju kuda idu, rekla je, i na tome je sve ostalo
kao da se ništa nije dogodilo.

* * *

Bilo je to u svibnju. Proljeće je bilo na izmaku. Tulipani su

procvali i ocvali, gubeći latice jednu po jednu, poput zubi. Jednog