Page 172 - Margaret Atwood - Sluškinjina priča

joj bucmasti ali ne debeli, oči su joj okrugle.

Netremice mi uzvraća uporni pogled u staklu, staloženo, ne
trepćući. Ovo je gledanje šok; kao da nekoga vidiš gologa, prvi put.
U zraku, između nas, iznenada zrači opasnost, koje dosad nije bilo.

I taj je susret očiju opasan. Premda nema nikoga u blizini.
Napokon Glenova progovara. »Misliš li da Bog sluša te

strojeve?« šapće, kako smo se navikle u Centru.
U prošlosti bi ta primjedba bila prilično banalna, puko

akademsko nagađanje. Sada je to izdaja.
Mogla bih vrisnuti. Mogla bih pobjeći. Mogla bih se tiho

okrenuti i otići od nje da joj pokažem kako neću trpjeti takve
razgovore u svojoj prisutnosti. Subverzija, buna, svetogrđe,
otpadništvo, sve se slilo u njezinu pitanju.

»Ne« kažem hrabro.
Ona odahne, dugim dahom olakšanja. Zajedno smo prestupile

nevidljivu crtu. »Ni ja« kaže ona.
»Premda pretpostavljam da je i to nekakav znak očitovanja

vjere« kažem. »Poput tibetanskih molitvenih mlinova.«
»Što je to?« pita ona.

»Samo sam čitala o njima« kažem. »Pokreće ih vjetar. Sada ih
više nema.«
»Kao i svega drugoga« kaže ona. Tek tada prestajemo gledati

jedna drugu.
»Jesmo li ovdje sigurne?« Šapćem.

»Čini mi se da je ovo najsigurnije mjesto« kaže ona. »Izgledamo
kao da se molimo.«
»A Oni?«

»Oni?« nastavlja ona, i dalje šapatom. »Najsigurnija si uvijek
vani, nema mikrofona, zašto bi ga stavljali ovdje? Misle da se nitko

ne bi usudio. Ali, predugo smo se zadržale. Nema smisla da se
kasno vratimo.« Obje se okrećemo. »Prigni glavu dok hodamo«

kaže ona »i samo se malo nagni prema meni. Tako te bolje čujem.
Ne govori kad vidiš da netko dolazi.«