Page 191 - Margaret Atwood - Sluškinjina priča

gotovo mi oduzima riječ. Obični ljudi ne postaju Zapovjednici.

»Valjda ste u nečem dobri« kažem. Znam, potičem ga, ulagujem mu
se, izmamljujem riječi iz njega, i mrzim samu sebe zbog toga, to je
zaista odvratno. Nadmećemo se. Ili će on početi, ili ću ja navaliti.

Osjećam kako govor navire u meni, prošlo je mnogo vremena
otkako sam s nekim stvarno razgovarala. Kratka i prošaptana

razmjena misli s Glenovom na našoj današnjoj šetnji gotovo se i ne
može nazvati razgovorom; no, bio je to poticaj, uvod. Oćutjevši

olakšanje i od toliko razgovora, želim sada više.
Progovorim li s njim, reći ću nešto pogrešno, nešto ću odati.

Osjećam da bih se mogla odati. Ne želim da previše zna.
»Počeo sam s istraživanjem tržišta« kaže, ustručavajući se.
»Poslije su se moji interesi proširili.«

Premda znam da je on Zapovjednik, zapanjena sam što ne znam
čime zapovijeda. Čime vlada, koje je njegovo područje, kako su

nekada govorili? Danas nemaju specifične titule.
»Ah, tako« kažem nastojeći da glasu pridam prizvuk

razumijevanja. »Moglo bi se reći da sam nekakav znanstvenik«
kaže on. »U granicama, naravno.«

Poslije toga neko vrijeme ništa ne govori, a ni ja. Nadmećemo se
u čekanju.
Ja prva prekidam šutnju. »Pa, možda biste mi mogli objasniti

nešto o čemu već dugo razmišljam.«
On pokazuje zanimanje. »Što bi to moglo biti?«

Srljam u opasnost, ali se ne mogu zaustaviti. »Radi se o rečenici
koju sam odnekud zapamtila.« Najbolje da prešutim odakle.
»Mislim da je na latinskom, pa sam mislila da možda…« Znam da

ima latinski rječnik. Ima svakakvih rječnika na najgornjoj polici,
lijevo od kamina.

»Reci mi« kaže. Suzdržano, ali s više opreza; ili to možda samo
zamišljam?

»Nolite te bastardes corborundorum« kažem.
»Što?« pita on.