Page 192 - Margaret Atwood - Sluškinjina priča
P. 192

Nisam to dobro izgovorila, a i ne znam kako. »Mogla bih vam to

             sricati« kažem »slovo po slovo. Ili napisati.«
                  Oklijeva suočen s tim neobičnim prijedlogom. Možda se ne sjeća
             da znam pisati. Nikada još nisam držala pero ili olovku, u ovoj sobi,

             pa ni da zbrojim bodove u slagalici. Žene ne znaju zbrajati, rekao je
             jednom u šali. Kad sam ga pitala što time želi reći, odgovorio mi je:

             Za njih jedan i jedan i jedan i jedan nisu četiri.
                  Nego koliko? rekla sam očekujući da će reći, pet ili tri.

                  Samo jedan i jedan i jedan i jedan, rekao je.
                  No, sada kaže: »U redu« i dobacuje mi preko stola flomaster,

             gotovo  prkosno,  kao  da  prihvaća  izazov.  Ogledavam  se  ne  bi  li
             pronašla  nešto  na  čemu  ću  pisati,  i  on  mi  pruža  blok  u  koji  je
             upisivao rezultate naše igre, blok papira s malim smiješnim licem,

             otisnutim na vrhu lista. Još prave takve stvari.
                  Pažljivo ispisujem rečenicu štampanim slovima, prepisujem je iz

             glave,  iz  ormara.  Nolite  te  bastardes  carborundorum.  Ovdje,  u
             ovom  kontekstu,  te  riječi  nisu  ni  molitva  ni  zapovjed,  nego  tužni

             grafiti, nekada urezani, napušteni. Flomaster između mojih prstiju
             djeluje senzualno, gotovo živo, osjećam njegovu moć, moć riječi što

             ih sadrži. Pero je zavist, govorila bi Tetka Lydia citirajući još jedan
             moto iz Centra, opominjući nas da se klonimo takvih stvari. I imali
             su  pravo,  pero  jest  zavist.  Samo  držanje  pera  je  zavist.  Zavidim

             Zapovjedniku na peru. I njega bih voljela ukrasti.
                  Zapovjednik uzima papir od mene i gleda ga. Zatim se počinje

             smijati. Crveni li se? »To nije pravi latinski« kaže - samo šala.
                  »Sala?« kažem, sada zbunjena. Ne može to biti samo šala. Zar
             sam  se  izložila  opasnosti,  pokušala  ugrabiti  malo  znanja,  zbog

             obične šale? »Kakva šala?«
                  »Ta znaš kakvi su đaci« kaže on. Smijeh mu je nostalgičan, sada

             vidim, smijeh oproštanja svojoj nekadašnjoj ličnosti. Ustaje, prilazi
             regalu s knjigama, skida knjigu s police s dragocjenim blagom, ali

             ne rječnik. To je stara knjiga, nalik na udžbenik, ima magareće uši i
             zamrljana  je  tintom.  Prije  no  što  će  mi  je  pokazati,  prelistava  je
   187   188   189   190   191   192   193   194   195   196   197