Page 194 - Margaret Atwood - Sluškinjina priča

se time sve objašnjava. I objašnjava se.

Ako ti pas krepa, nabavi drugog.
»Čime?« pitam.
Ne želi da meni padnu na pamet kojekakve ideje. »Zar je to

važno?« kaže. Rastrgana plahta, zamišljam. Već sam i prije
razmatrala mogućnosti.

»Pretpostavljam da ju je Cora pronašla« kažem. Stoga je i
vrisnula.

»Tako je« kaže. »Jadnica.« Misli na Coru.
»Možda ne bih više smjela dolaziti ovamo« kažem.

»Mislio sam da ti je ovdje lijepo« kaže ležerno, promatrajući me,
ali sjajnim, napetim očima. Kad ne bih bila svjesna situacije,
pomislila bih da u njima nazirem strah. »Htio bih da ti bude lijepo.«

»Želite mi život ovdje učiniti podnošljivijim« kažem. Ne zvuči
kao pitanje, nego kao obična konstatacija; obična i neuljepšana.

Ako mi je život podnošljiv, možda je ipak u redu to što čine.
»Da« kaže. »Želim. To bih više volio.«

»Pa, dobro« kažem. Situacija se promijenila. I ja ga sada
donekle držim u šahu. Držim ga u šahu s mogućnošću vlastite

smrti. Držim ga u šahu s njegovom krivnjom. Napokon.
»Što bi htjela?« kaže, i dalje ležerno kao da se radi samo o
novčanoj transakciji, i to o beznačajnoj: o slatkišima, cigaretama.

»Osim losiona za ruke, mislite« kažem.
»Osim losiona za ruke« pristaje.

»Htjela bih…« kažem. »Htjela bih znati.« Zvuči neodlučno, čak
glupo, kažem to bez razmišljanja.
»Što znati?« pita.

»Pa, sve« kažem; ali, to je suviše drsko. »Sve što se događa.«