Page 188 - Margaret Atwood - Sluškinjina priča
P. 188
Ne znam, rekla sam.
Još imamo… rekao je. Međutim, nije dorekao misao, izrekao što
to još imamo. Palo mi je na um da nije trebao reći imamo, jer
njemu, koliko je meni bilo poznato, nisu ništa uzeli.
Još imamo jedno drugo, rekla sam. Bila je to istina. Ali, zašto mi
je glas i samoj zvučao tako ravnodušno?
Zatim me je poljubio, kao da su se time stvari mogle vratiti na
normalu. Nešto se ipak poremetilo, nekakva ravnoteža. Sva sam se
skupila, pa kad me grlio i privijao sebi, osjećala sam se sitnom
poput lutke. Ljubav je krenula drugim kolosijekom, a ja sam ostala.
Njemu sve ovo ne smeta, razmišljala sam. Uopće ne smeta.
Možda mu se i sviđa. Mi ne pripadamo jedno drugome, ne više. Ja
sam sada njegova.
Nedostojna, nepravična, nevjerna. No, upravo to se dogodilo.
Onda, Luke, sada te želim pitati, sada želim znati jesam li imala
pravo. Jer nikada o tome nismo razgovarali. Onda kad sam mogla,
bojala sam se. Nisam mogla dopustiti da te izgubim.
