Page 236 - Margaret Atwood - Sluškinjina priča

36

Kucam na njegova vrata, čujem njegov glas, namještam lice,
ulazim. Stoji pokraj kamina; u ruci mu je gotovo prazna čaša.
Obično čeka moj dolazak, pa prelazi na oštra pića, premda znam da

uz večeru piju vino. U licu je malo rumen. Nastojim ocijeniti koliko
je toga popio.

»Pozdravljam te« kaže. »Kako je mala ljepotica večeras?«
Mora da ih je istrusio nekoliko, sudeći po brižljivo dotjeranu

smiješku. U stadiju je udvornosti.
»Dobro« kažem.

»Jesi li za malo uzbuđenja?«
»Molim?« kažem. Iza njegove glume nazirem nelagodu,
nesigurnost, jer ne zna dokle može ići sa mnom i u kojem pravcu.

»Večeras imam za tebe malo iznenađenje« kaže. Smijeh; cinično
smijuljenje, zapravo. Zamjećujem da je večeras sve malo. On želi

umanjiti stvari, pa i mene. »Nešto što će ti se svidjeti.«
»Što?« pitam. »Čovječe ne ljuti se«? Smijem sebi dopustiti

takve slobode; čini se da uživa u njima, osobito poslije nekoliko
čaša. Više me voli kad sam neozbiljna.

»Nešto bolje« kaže, mameći me.
»Ne mogu dočekati.«
»Dobro« kaže. Prilazi pisaćem stolu, kopa po ladici, a zatim se

vraća, s jednom rukom iza leđa. »Pogodi« kaže.
»Životinja, biljka ili mineral?« pitam.

»Ah, životinja« kaže, hineći ozbiljnost. »Svakako životinja,
rekao bih.« Izvlači ruku iza leđa. U ruci drži, kako mi se čini,

pregršt perja, svijetloljubičastog i ružičastog. Protresa ga: to je
odjevni predmet, po svemu sudeći ženski; vidim košarice za dojke,

ukrašene grimiznim zvjezdastim šljokicama. Ukrašen je perjem oko
otvora za bedra i duž gornjeg dijela. Znači, nisam pogriješila kad