Page 238 - Margaret Atwood - Sluškinjina priča

mu pravim uslugu. Možda ću sada dokučiti njegovu duboku

skrivenu, stvarnu želju. Da nije možda iza vrata sakrio bič? Hoće li
izvući čizme, presavinuti sebe ili mene preko stola?
»To je kamuflaža« kaže. »Morat ćeš se i našminkati; imam sve

što treba. Bez toga nećeš moći.«
»Kamo?«

»Večeras te izvodim.«
»Izvodite?« To je prastara fraza. Zar danas muškarac može

nekamo izvesti ženu?
»Da, da se makneš odavde« kaže.

Ne mora mi ni reći koliko je njegov prijedlog opasan, za njega, a
pogotovu za mene; ali ipak želim poći. Čeznem za svime što prekida
monotoniju, što podriva priznata pravila doličnosti.

Kažem mu kako ne želim da me gleda dok se presvlačim; još se
stidim pred njim. Kaže da će se okrenuti, pa to i čini, a ja skidam

cipele i čarape i pamučne gaćice i navlačim perje pod šatorom
haljine. Zatim skidam i haljinu i navlačim tanke naramenice sa

šljokicama. Donio je i cipele, svijetloljubičaste, smiješnih visokih
peta. Ništa mi baš ne pristaje; cipele su mi malo prevelike, u struku

me steže, ali ići će nekako.
»Eto« kažem, i on se okreće. Osjećam se glupo; htjela bih se
vidjeti u zrcalu.

»Divno« kaže. »A sada lice.«
Ima samo ruž, star je i gnjecav i zaudara na umjetno cvijeće, te

malo tuša za kapke i maskare. Nema sjenila za oči i crvenila.
Pomišljam na trenutak da se neću sjetiti kako se njime barata, i u
prvom pokušaju tuš mi se razlijeva po kapku, pa izgledam kao da

sam se tukla; no, brišem ga biljnim losinom za ruke, pa se ponovno
prihvaćam posla. Trljam ružem i jagodice, ravnomjerno ga

razmazujući. Dok sve to radim, on mi drži srebrno ručno zrcalo.
Prepoznajem ga. Pripada Sereni Joy. Zacijelo ga je posudio iz njene

sobe.
S kosom ne mogu ništa.