Page 261 - Margaret Atwood - Sluškinjina priča

priprijetio pazikući, pa nam je otključao stan. Možda je mrtva,

možda je pala, rekao je Luke. Što dulje ostane, to gore. Jeste li
razmišljali o smradu? Pazikuća je spominjao dozvolu, ali Luke je
znao biti uvjerljiv. Jasno mu je dao na znanje da nećemo ni čekati ni

otići. Rasplakala sam se. Možda je naposljetku to pomoglo.
Kad je pazikuća otvorio vrata, u stanu smo našli kaos. Namještaj

je bio izvrnut, madraci rasparani, komode iskrenute na podu,
sadržaj razbacan i nagomilan. No, majke nije bilo.

Pozvat ću policiju, rekla sam. Prestala sam plakati; ohladila sam
se od glave do pete, zubi su mi cvokotali.

Nemoj, rekao je Luke.
Zašto ne? rekla sam. Bijesno sam ga gledala. Bila sam ljuta.
Stajao je na ruševinama dnevne sobe i samo me gledao. Gurnuo je

ruke u džepove, jedna od onih besciljnih kretnji kad čovjek ne zna
što da radi.

Nemoj, eto, rekao je.

* * *

Tvoja je majka gala, govorila je Moira dok smo bile u koledžu.
Poslije: puna je energije.
Poslije: komad je.

Ona nije komad, odgovorila bih, ona je moja majka.
Isuse, rekla je Moira, da samo vidiš moju.

Razmišljam o majci kako mete smrtonosne otrove; tako su
nekada iskorištavali starice, u Rusiji, da metu srneće. Samo, ovo će

je smeće ubiti. Ne mogu posve vjerovati u to. Njezina drskost,
optimizam i energija, njezina agresivnost, svakako će je odande

izvući. Nešto će smisliti.
No, znam da to nije istina, samo prebacivanje odgovornosti, što
djeca obično rade, na majke.

Već sam je oplakala. Ali, ponovno ću je oplakali, ponovno.

* * *