Page 68 - Margaret Atwood - Sluškinjina priča

»Ili su sterilni.«

Hvatam dah od zaprepaštenja; izgovorio je zabranjenu riječ.
Sterilan. Sterilni muškarci više ne postoje, ne službeno. Postoje
samo žene koje su plodne i žene koje su neplodne, takav je zakon.

»Mnoge to žene rade« nastavlja on.
»Želiš dijete, zar ne?«

»Da« kažem. To je istina, i ne pitam zašto, jer znam. Daj mi
djecu! Inače ću svisnuti. Ova izreka ima više značenja.

»Mekana si« kaže.
»Sada je vrijeme. Najpovoljnije je danas ili sutra, zašto da gubiš

vrijeme? Trajat će samo minutu, zlato.«
Tako se obraćao svojoj ženi, nekada; možda još i danas, ali ta je
riječ zapravo generički izraz. Sve smo mi zlato.

Oklijevam. On mi se nudi, nudi svoje usluge, donekle i sam
riskira.

»Mrsko mi je gledati kako te gnjave«mrmlja. Iskren je, iskrena
sućut; a ipak, uživa u tome, u sućuti i svemu. Oči su mu vlažne od

samilosti, a njegova se ruka kreće po meni, nervozno i nestrpljivo.
»Preopasno je« kažem.

»Ne, ne mogu.« Kazna je smrt. No, moraju te uhvatiti na djelu, s
dva svjedoka. Kakvi su izgledi, prisluškuju li ovu sobu, tko čeka
pred vratima?

Njegova se ruka zaustavlja. »Razmisli« kaže. »Vidio sam tvoj
ciklus. Nije ti ostalo mnogo vremena. Ali, radi se o tvom životu.«

»Hvala« odgovaram. Moram ostaviti dojam da nisam
uvrijeđena, da nisam zadrta. On odmiče ruku, gotovo lijeno,
oklijevajući, to očito nije njegova posljednja riječ. Mogao bi

krivotvoriti nalaze, prijaviti da imam rak, da sam neplodna,
pobrinuti se da me otpreme u Kolonije, s Neženama. Ništa od toga

nije izgovoreno, ali saznanje o njegovoj moći visi ipak u zraku dok
tapše moja bedra, povlači se iza viseće plahte.

»Sljedeći mjesec« kaže.
Odijevam se, iza paravana. Ruke mi se tresu. Zašto sam