Page 117 - Ateološka rasprava - Mišel Onfre

Grob, dakle. Druga prilika za neverovatnosti. Tajni Isusov
učenik, Josif iz Arimateje, dobija od Pilata telo svoga učitelja da bi
ga položio u grob. Bez pogrebnog kupanja? Nezamislivo za
jednog Jevrejina... Jedan od jevanđelista ukazuje na miomirise,
izmirnu, aloju - trideset kila - i vrpce, egipatska verzija s
balsamovanjem; ona druga trojica izostavljaju te pojedinosti... Ali,
rešenje protivrečnosti izgleda leži u značenju imena mesta
odakle potiče Josif iz Arimateje - ono znači „posle smrti”. Josif iz
Arimateje, prema performativnom principu, nosi ime onog ko
dolazi posle smrti i stara se o Hristovom telu, kao neka vrsta prvog
vernika. Izmišljotine...
Naporedo čitanje tekstova vodi mnoštvu drugih pitanja: zašto
su učenici odsutni na dan raspinjanja? Kako verovati da posle
jednog takvog udara groma - ubistva njihovog učitelja - oni
produžuju ka svojim kućama, ne reagujući, ne okupljajući se, i ne
nastavljajući poduhvat koji je preduzeo Isus? Jer svaki produžava
sa svojim poslom u svom selu... Iz kojih razloga nijedan od
dvanaestorice se ne prihvata onog posla koji Pavle - koji
nije poznavao Isusa - obavlja: da propovedaju
Jevanđelje, pronose blagovest što je moguće dalje?
Šta reći o svemu tome? Kako sa tim protivrečnostima, tim
neverovatnostima: neki tekstovi su uklonjeni, drugi zadržani, ali
prepuni izmišljotina, izmišljenih priča, aproksimacija, sve samih
znakova koji svedoče o naknadnoj lirskoj i militantnoj konstrukciji
priče o Isusu. Shvatljivo je što Crkva izričito vekovima zabranjuje
svako istorijsko tumačenje takozvanih svetih tekstova. Suviše je
opasno čitati ih kao Platona ili Tukidida!
Isus je, dakle, konceptualna ličnost. Sva njegova realnost leži
u toj definiciji. Svakako, on je postojao, ali ne kao istorijska ličnost
- osim na tako neverovatan način, da živeo ili ne, nije važno. On
živi kao kristalisanje proročkih težnji svoje epohe i onog čudesnog,
svojstvenog antičkim autorima, i to u performativnom registru
koji stvara dajući ime. Jevanđelisti ispisuju jednu priču. S njom oni
manje pričaju o prošlosti jednog čoveka, a više o budućnosti jedne
religije. Lukavstvo uma: oni stvaraju mit i on stvara njih. Vernici
izmišljaju svoju ličnost, zatim joj uvode kult: čisti princip ludila...