Page 124 - Ateološka rasprava - Mišel Onfre
P. 124

Mržnja  uperena  protiv  inteligencije.  Mržnja  prema
        samome sebi, mržnja prema svetu, mržnja prema ženama, mržnja
        prema  slobodi,  Pavle  iz  Tarsa  dodaje  ovoj  očajnoj slici  mržnju
        protiv inteligencije. Postanje već uči tom gnušanju prema znanju:
        jer,  ne  zaboravimo  to,  prvobitni greh,  neoprostiva  krivica
        prenošena s naraštaja na naraštaj, nastaje stoga što se okušao
        plod sa drveta saznanja. Hteti znati i ne zadovoljiti se poslušnošću
        i  verom  koje Bog  traži  da  bi  se  steklo  blaženstvu,  to  je
        neoprostivo. Izjednačavati  Boga  sa  naukom,  davati  prednost
        kulturi i  inteligenciji  nad  glupošću  poslušnika,  sve  su  to
        smrtni grehovi...
              Pavlova kultura? Ništa, ili sasvim malo: Stari zavet i uverenje
        da  Bog  govori  kroz  njegova  usta.  Njegovo  intelektualno
        obrazovanje?  Nije  poznato  da  je  briljirao  u školama  i  na
        dugotrajnim  studijama...  Rabinsko  obrazovanje,  verovatno...
        Njegov zanat? Proizvođač šatora za nomade i njihov prodavac...
        Njegov stil? Težak, pozajmljen, komplikovan, usmen, u stvari neuk
        grčki  jezik  koji, možda,  diktira  dok,  po  svoj  prilici,  nastavlja  da
        obavlja svoj  posao  -  iz  čega  neki  zaključuju  da  nije  umeo  da
        piše. Suprotno  Filonu  iz  Aleksandrije,  njegovom  savremeniku
        filozofu.

              Taj  neobrazovan  čovek,  koji  izaziva  smeh  stoičara  i
        epikurejaca na atinskom gradskom trgu, veran svom načinu rada,
        koji se sastoji od toga da se od nevolje načini vrlina, pretvara svoju
        nekulturu u mržnju prema kulturi. On poziva Korinćane ili Timoteja
        da  okrenu  leđa  „ludim i  glupim  istraživanjima”,  „šupljim
        obmanama” filozofije.
              Prepiska  između  Pavla  i  Seneke,  očigledno  je  falsifikat
        vrhunske  izrade:  neobrazovani  se  ne  obraća  filozofu  već sebi
        sličnima.  Njegova  publika,  svuda  na  njegovim  putovanjima  po
        dalekim zemljama sredozemnog basena, nije nikad sastavljena od
        intelektualaca, filozofa, ljudi od pera, već od skromnih malih ljudi -
        valjara,  bojadžija,  zanatlija,  drvoseča  sa  popisa  Celza  u  tekstu
        Protiv hrišćana. Nema potrebe, prema tome, za kulturom; dovoljna
        je demagogija i, uz nju, njena večita saveznica: mržnja uperena
        protiv inteligencije.
   119   120   121   122   123   124   125   126   127   128   129