Page 139 - Ateološka rasprava - Mišel Onfre
P. 139

navedene svete knjige podrazumevaju previše pisara, posrednika
        i prepisivača. Nijedna od ovih knjiga nije koherentna, homogena,
        jednoznačna. Zaključimo, onda, da su obaveštenja nekoherentna,
        heterogena i višeznačna. Čitati pažljivo, krenuti od početka i ciljati
        kraj, idući obeleženim putem, to je sasvim jednostavna metoda, ali
        malo upražnjavana.
              Ko je, zbilja, pročitao in extenso, knjigu svoje veroispovesti?
        Ko je pročitavši je, stavio u pogon svoj um, pamćenje, inteligenciju,
        kritički  duh  u  pogledu  pojedinosti  i  celine  svoga  štiva?  Čitati
        pretpostavlja  ne  samo listati  stranice  u  rukama,  jednolično  ih
        recitovati kao derviš koji se vrti, pregledati ih kao kakav katalog,
        izvaditi ovo ili ono s vremena na vreme, jednu stranicu za jednu
        priču, već čitati bez žurbe razmišljajući o celini. Postupajući tako,
        otkrivamo nepojamnu neverovatnost, nekoherentno tkivo tih triju
        knjiga, graditeljki Carstava, Država, Naroda, Istorije, već više od
        dva milenijuma.

                                          4


              Logika  vađenja  isečaka.  Na  tom  otvorenom  kopu  caruje
        vađenje isečaka. Pošto se za svaku od tih knjiga smatra da ju je
        nadahnuo  ili  kazivao  Bog,  ona  može biti  samo  savršena,
        apsolutna, konačna. Bog gospodari upotrebom razuma, principom
        neprotivrečnosti,  dijalektikom  posledica,  logičkom  kauzalnošću,
        inače više nije Bog. Budući da je Sve savršeno, Delovi koji ga čine
        su podjednako savršeni. Na taj način, celina knjige pokorava se
        savršenstvu delova koji je grade: Biblija je Istinita, znači, svaki njen
        odlomak, takođe, izvađena rečenica, isto tako.
              Polazeći od tog principa, Duh se tumači počev od Slova - i
        obrnuto.  Jedan  isečak  kaže  suprotno?  Jeste,  ali treći  izražava
        suprotno od suprotnog. Pa onda lepo izvučemo drugu rečenicu
        koja protivrečeći suprotnoj ponovo uspostavlja onu prvu. Ova igra
        dokazivanja sopstvene teze upotrebom citata izvučenih iz teksta i
        konteksta,     omogućuje      svakome      da    koristi   navedene
        svete tekstove  za  svoju  stvar:  Hitler  opravdava  svoje
        ratovanje slaveći  Isusa  koji  izgoni  trgovce  iz  Hrama,  dok
        Martin Luter  King  pravda  svoje  nenasilje  navodeći,  isto
   134   135   136   137   138   139   140   141   142   143   144