Page 168 - Ateološka rasprava - Mišel Onfre

12

Potiskivanja i nagon smrti. Opčinjenost triju monoteizama
nagonom smrti objašnjiva je: kako se može izbeći prevlast nagona
smrti pošto je u toj meri ubijano sve što kod sebe i svugde drugde
potiče iz nagona za životom? Strah od smrti, strahovanje od
ništavila, skamenjenost pred prazninom koja sledi po smrti, rađaju
utešne priče, fikcije koje odbijanju života daju sva ovlašćenja.
Stvarnost ne postoji, umesto nje postoje fikcije. Ovaj lažni svet koji
pomaže da se živi ovde i sada u ime jednog tobožnjeg sveta, uvodi
poricanje, prezir ili mržnju prema ovozemaljskom životu.
Otuda toliko prilika da se ta mržnja vidi na delu: na telu,
željama, strastima, nagonima, na čulnom, ženama, ljubavi, seksu,
na životu u svim njegovim oblicima, na materiji, na onom od čega
smo prisutniji u svetu, što će reći: na razumu, inteligenciji,
knjigama, nauci i kulturi. Ovo potiskivanje svega što živi uvodi
slavljenje svega što umire, krvi, rata, onog što ubija - onih koji
ubijaju. Kad vađenja isečaka omogućavaju da se bira iz triju
knjiga ono što dopušta da se nagonu života prida najveća snaga,
religija hoće nagon smrti u svim njegovim oblicima. Potiskivanje
živog proizvodi ljubav prema smrti. Uopšte uzev, svako preziranje
žena - kojima se pretpostavljaju device, majke i supruge - ide uz
kult smrti...
Civilizacije se grade nagonom smrti. Žrtvena krv, žrtveni
jarac, zasnivanje društva na ritualnom zločinu, to su opake
društvene nepromenljivosti. Jevrejsko istrebljivanje Kananaca,
hrišćansko razapinjanje Mesije, muslimanski Prorokov džihad
prolivaju krv koja blagosilja i osveštava monoteistički cilj.
Primitivno magijsko škropljenje, klanje žrtve da bi se Bog
umilostivio, u ovom slučaju je klanje muškaraca, žena i dece. Ono
primitivno još postoji u postmodernom, životinja i dalje traje u
čoveku, zver ostaje u homo sapiensu...